Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 391

1838); Ј. Гавриловић, Простор српске патријаршије (Гласник, 9); Ј. Гавриловић, 0 нашим пећским патријарсима, (Гласник, 19): М. Милојевић, Општи лист патријајшије пећске (Гласник, 35); И. Руварац, (О каталозима пећских патријараха (ГлаCHHK, 23); K, Jireček, Der Grossvezir M. Sokolović und die serb, Patriarchen {Archiv fur Slav, Philologie, 9); L Ruvarac, Nochmals M, Sokolović u, die serbischen Patriarchen {Archiv, 10); H. Pypapam, O пећеким патријарсима од Макарија до Арсенија 1Ш (Истина, 1888); Ј. Томић, Пећски патријарх Јован и покрет хришћана (1903); Ст. Димитријевић, Одношаји пећских патријараха с Русијом (Глас, 58 и 60); Ј. Томић, Десет година из историје српскота народа и цркве под Турцима (Гласник православне цркве, 1902); Ј. Томић, Патријарх Арсеније Ш према Млечићима и ћесару (Глас, 70); И. Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Атрсенију Црнојевићу (1896); Р. Грујић, Писма, пећеких патријараха из првих деценија 18 века (Споменик, 51); И. Руварац, Бегство патријарха Арсенија ТУ (Гласник, 28): И. Руварац, Мемоари Василија Бркића о Балканском Полуострву (СпомеНИК, 10); Р. Грујић, Седам писама пећеког патријарха Василија Бркића (Споменик, 51); Ст. Новаковић, Црквени војвода, Остатак пећеке патријарашке хрисовуље У једном обичају (Годишњица, 11); В. С. Д., Дал' су били Орби“ или Грци митрополити, што су молили за укидање пећске патријаршије (Глас Истине, 1886); Ђ. Вукићевић, Да ли се П. Џ. 1766 канонички укинула (1904); Д. Руварац, О укидању П. П. и о њеном наслеђу (1904); В. Џрибићевић, Акта о укидању П. П. (Богословски Гласник, 1905); Н. Радојчић, СОпоменици о укидању П. П. (Ботословски Гласник, 1909); И. Зеремски, Српска патријаршија (Гласник Српске Православне ЏПатријаршије, 1920); Љ. Стојановић, Српска. црква у међувремену од патријарха Арсенија П до Макарија (Глас, 106); Ст. Димитријевић, Кратак преглед историје ЏП. IJ. (Споменица, устоличења, патријарха. Димитрија у ШЏећи, 1994). Р. Грујић.

ПЕЋСКА ТРГОВАЧКА ИНДУСТРИСКА БАНКА, Пећ. Основана је 1923. Капитал је 4,000.000. Фондови 1,052.876, повериоци 3,710.000, менице 1,017.484, дужници 2,525.044, вредносни пашири 1,393.750, млин 1,903.652, · ауто - гаража, 742.939, стругара. 478.976, чиста добит 9200.000 Дин. Дивиденда 5%. Председник је Ж. Рајевић.

И. С. _ ПЕЋСКО - МИТРОВАЧКИ ПУТ, постојао је у средњем веку. Он је био продужење Ибарског пута, који је полазио са Рудника, ишао на Жичу, па преко брда, десном обалом Ибра, на Маглич. Од овог се пута вероватно рачвали путеви за велике владалачке задужбине Студеницу, и од града, Брвеника, за, Градац. Даље је пут

ПЕХЧЕВО

водио на Рас (Нови Пазар), па је одатле опет силазио у долину Ибра до Митровице, затим је ишао за Пећ и даље на. југ за Дечане и Призрен. П.-М. П. је био искључиво каравански пут наше средњевековне државе. — За доба турске влалавине пут се одржавао, али је због јавне неситурности био запуштен. Пред ослобођење, Турци су га почели темељно ивнова радити, а ми смо тај рад продужили за време балканског рата, 2 нарочито после 1919. Рађене су темељне оправке, али како му је траса, турска, врло рђава, овај пут не одтовара модерним захтевима саобраћаја. Он је међутим добио још већу важност, како је 1925 како-тако просечен и саобраћају предан пут Пећ—ЧокорАндријевица, јер је тиме постао један део пута: Београд—Крагујевац — Рашка—Митровица — Андријевица — Цетиње—Котор. То би се могао назвати наш Јадрански пут првог реда. Дуг је око 650 км, пролази кроз чувену клисуру Пећске Бистрице. За туризам овај пут без сумње представља, атракцију прве врете. Њиме се на Чокору достиже висина од 1.970 м надморске висине. У мају и јуну на тој висини на, снегу почиње цветати разно алписко двеће. С. Бурмазовић.

ПЕХАРНИК-ХОТНОВИЋ ДАНИЕЛ, тенералмајор (1745, Шипка, општина Драганић — 4/9 1794, Ђеч). 1762 је ступио као кадет у ОСлуњску граничарску пуковнију. 1769 постао је капетан, 1773 мајор. У ба варском наследном рату 1778 јуришао је као потпуковник на место Месник, код Јетерндорфа и Вајскирхена. 1783 постао је пуковник. 1788 као заповедник Огулинске пуковније одликовао се у турским ратовима, особито код Дрежника. 1789 постао је генералмајор. 1790 је учествовао у боју код Цетина и Бихача, и добио је витешки ред Марије Терезије, 1791 барунство и заповедништво бригаде у Беловару, а 1794 заповедништво једне бригаде у Бечу.

В.

ПЕХИТ, гвоздена мантанска руда код Вареша у Босни. Долази у друштву гвоздених и мантанских руда. Аморфан, смолинцу сличан, црвено-смеђ до жкестењастог. Проучио га је сарајевски геолог Ф. Кацер, и пашао је, да је то твоздени мантански хидросиликат. По минералогу Џеху назвао га је пехитом. Ф. 7.

ПЕХЧЕВО, варошица у Јужној Србији, у Брегалничкој Области, на источном планинском ободу котлине Малеша. Има 300 кућа, са 1.300 становника, (1921). П. је после Берова, средишта малешког среза, друго главно место у Малешу. Има малу чаршију, у којој су главне занатске израђевине, и где се снабдева становништво околних села. У турско време П. је било главно средиште Малеша. II. су Турци у последње време назвали Османлије. Имало је на 600 кућа, са 4.070 становника, од којих 700 Орби хришћани, 3.300 муслима-

— 279 —