Otadžbina, 01. 09. 1888., str. 454

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

451

су се све редом позаљубљивале у Белака. У том писму , које је писао изокрснутим рукописом и без потоиса , позива је он на састанак у петак — а то је управо данас у 10 сах. у башту. Нека* сз изговори да је боли глава. Ово писмо случајно изгуби Луција, а још случајније га нађе Сузана. Прочитавши га помисли да је то писмо Луци.ји од Рожера, јер се оно што је у њему са свим може подударити са њим, пошто је и он дошао у петак. Сад је она збиља љубоморна и показује то очито и војвоткињи и Рожеру, који опет пркмећују да је она нешто необична, и да је некакву црвену хартију, писмо, крије иза својих леђа. Нађу изговора да је за часак отпрате из собе, па писмо, које је она завукла међу хартије на на столу, брзо извуку и прочитају И са свим природно помисле да је то писмо писао Белак Сузани. Роже се љути. бајаги, што се та девојка, којој је он до скора био старате 1> — тако лакоумно влада, и хоће да смрви тога хуљу што заврће мозак младим девојкама. Али испод те родомонтаде крије се оно осећање, које он никако није могао угушити, и коме је требала само једна варница, па да се распламти силно. Без сумње сте се сетили да је то љубомора. А. где је љубоморе, ту је и љубави, као што знате. Али сад смо ми без бриге Знамо да ће се цела ова интрига свршити онако како треба: јер и Сузана воли Рожера и Роже воли Сузану, само то досле нису знали. Једна згодна прилика, да то једно другоме признају, па је све у свом реду. На крају ћемо сигурно бити у сватовима. Пошто је овим свршио свој први акт, Паљерон има сад на расположењу читава два дуга чина, да нам износи у иравом низу бисера пикантне крокије ш Француског живота, не заборавивши наравно да настави и ону малену, шарматну љубавну интригу весело и лако. У салону је велика живост. Гостију више него обично, међу њима и Један ђенерал, јер ће се овога вечера читати трагедија једна, или, како се војвоткиња изражава, будалаштина некаква. Конверзација је прави калејдоскоп. Свакога часа чујете нове гласове и нове теме, кроз које се непрестано провлачи заједљив тон војвоткињин, да овога пецне, онога дирне, да се подсмехне оштро и заједљиво. Најзад долази и многоочекивани поета, коме је она трагедија прво дело. И ако овај матори и ћелави песник, као и његов петнаестогодишњи рукопис, прелазе са врло основаним претензијама у домен археологије, те дају довољно интереса за посматрање — опет војвоткиња и Роже заузети су нечим другим, што је веома далеко од реминисценција на какве год реликвије, јер се збива уираво пред очима њиховим. Сузана се врло остентативно удвара Белаку. Сваком пп*