Otadžbina, 01. 09. 1888., str. 463

460

књижевни прег.1ед

3) »Рћу8ш1о§18сће РДапгепапа^огше « од Вг Маћег1апс11;-а. 4) ХЈћег ВеГгисћкипЈг ипс! 2еШћеИип^ а од 1)г б^газћиг^ег-а. Иетина међу цитираним делима има и таксвих, која су г. Козарцу могла послужити, као ручне књиге при изради његове ботанике, као што је : 1) »Е1етеп1;е с1ег •»ЈвзепзећаЛНсћеп Во1;ашк« од Бг \УЈе8пег-а. 2) ,) Ме1;осН8сће8 Еећгћисћ Дег аИ^ететеп Во1;атк а од Бг Већгеп8-а. 3) »ВуНаћив с!ег УоНеззип^еп с!ег 8рес1е11еп ипс! тесћсишзсћси Во^атк«. од Бг Ешћ1ег-а. 4) Ботаника од Бг Ј. Панчића. Али на жалост, морамо да кажемо, да г. Козарац ни чз ових дела није извадио и употребио оно, што је у њима најбоље и што је највише допринело њиховом добром гласу у ботаничкој литератури. У залуд ћемо тражити у његовој ботаници Ешћ1ег-ов систем, који је примљен у свима новијим бољим учебницима или ЛУшвпег-ову критички изложену анатомију и Физиологију или Већгеп8-ову морФологију и биологију или Панчићеву монументалну терминологију и класичан стил. Овоме не треба ни најмање да се чудимо. Ботаника се за последње две три деценије, нарочито услед већег усавршен.а микроскопа и јачег напретка у хемији и физици , толико развила и разгранала, да се није лако наћи у њој при избору материјала ни онима, који годинама у ботаничким музејима и физиолошким ш!сти•гутима раде под упутством добрих проФесора; а како ли је такав посао тек тежак људима који све то немају за собом. С каковим тешкоћама имају да се боре млади наставници остављајући школу, види се најбоље у томе, што у напреднијих народа постоји читава. књижевност, како ваља предавати природне науке. Шта вшне у многим земљама и министарства просвете прописују, поред програма, још и инструкције за предавање природних наука. »Први део, иосебна. ботаника. Природне фамилије биљног света". У опглтем нрегледу видесмо, да посебни део у ботаници г. Козарца заиста заузима превагу над осталим; јер износи према њима највише простора: 2 / 3 целокупног дела. 0 тога што је писац овој партији дао највећу важност ваљало би се надати, да је она и најбоље разрађена, а имали би смо и права то и да тражимо; јср је писац за ову партију имао одличан материјал (особито за Рћапего§атае) и у нашој књижевности у делима Панчићевим, која у овом погледу јесу прави монуменат у нашој литератури. Али смо се преварили у надању. Пре свега је писац погрешно разумео, да је задатак посебног дела или систематике, да се »бави