Otadžbina, 01. 09. 1888., str. 477

474

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

цење најглавније своје пореске изворе. Као гпто наш неписмен сељак није никад знао, колико је управо дужан, него му рачуне водио и градио сам поверилац и кајшар, тако је исто било и с нашом државом". Све су ово истине, које ми сви знамо, али их је г. писац најбоље насликао, а ако читалац хоће да добије потпуну слику нашег јада и чемера, нека отвори саму књигу, па нека прочита и оно што ми не можемо овде да му саопштимо. Али дао би бог, да се не остане само при читању, — јер оно само још неће донети никаква плода — но да се што пре предузме и што на раду око самога побољшања, које је сад тако нужно. Ми не можемо овде на ино а да г. писцу не замеримо на оним многобројним пребацивањима, која он чини оним трудбеницима у нашем јавном животу, које су, оставив своје огњиште, похитили у нову Србију, у идеал, за којим су они тако дуго жудели, да овде ЈСчине на пољу просвете све, што се њиховим снагама постићи могло. У нас још није овај рад достојно проучен и оцењен, и ако је већ одавна у моди, да ми сваку своју несрећу у јавноме животу, свако продирање западних устагова у приватни породични живот наш објашњујемо брзо и кратко тиме, што су нам то донела и натоварила браћа из Аустро-Угарске. Ми нећемо да тврдимо, да у раду њиховом није било и већих погрешака, али би се сваки онај тешко огрешио о правду и о благодарност, коју дугујемо свакоме часноме трудбениму, који нашој нросвећеној браћи из Аустро-Угарске хтео ма и за тренут порицати патриотичан, љубав и синовљу оданост ка стојој новој постојбини. Ако је у њиховом раду било какве погрешке она је потицала једино с једне стране из жеље за бољитком са друге стране из непознавања правога стања ствари. У осталом ми видимо, да и ми сами рођени »Шумадинци« грешимо данас у оном истом, у чему су они грешили, с том само разликом, што смо ми васпитани у Паризу или Берлину а они су били у Бечу и Пешти, и што ми наше прилике много боље познајемо (или бар треба да познајемо) но што су их они познавали. * * Кад смо се пред уваженим власником (и пређашњим уредником) »Отаџбине« примили те тешке дужности, да за његов часопис реФеришемо о г. Карићевој Србији, онда смо то учинили после дугог премишљања већ и с тога, што су се наши приватни послови били преко сваке мере нагомилали. То наше лољење појачао је поштоваии господин власник тиме, што нам је уз другу свеску дела — ми не знамо из којих побуда — послао брошуру г. Карића писану нротив њековог критичара г. др. М. Јовановића, која се одликовала јетко-