Srpski književni glasnik, 01. 01. 1909., str. 574

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

сл | сл ~

познавање прве половине нашега ХУШ века: 1732 постојала је у Новом Саду (тада још Петроварадинском Шанцу) латинско-словенска школа, нека врста ниже гимназије, једна од првих међу Србима. Имајући у рукама оригинална акта, Г. Грујић чини исправку и читању имена руских учитеља који су са Козачинским к намг дошли: тако не треба читати Георгије Шјумљак но Шумљан. не Јован Минацки но Мјенацки, не Петар Казуновски но Падуновски. Јован Рајић је, по сећању, тврдио да је Козачински још 1738 године написао своју трагедију о Цару Урошу. Г. Грујић је имао у рукама један део оригиналног рукописа, у једној рукописној књижици Козачинскога, из које се даје прилично поуздано закључити да је трагедија писана доцније, 1735—1736 или 1736-—1787 школске године. Вероватно изгледа тврђење Г. Грујића да је Козачински написао то симболично и дидактично драмско дело, да би Србима омилео просвету, и да је у Марсу и Белони, изнесеним као противницима просвете, приказго представнике војнога и монашкога реда, противнике руске школе и руских учитеља.

Сем тога, књига Г. Грујића садржи много ситнијих, али карактеристичних података за нашу просветну и културну историју у ХУШ веку. У једној белешци под текстом (страна 89), он нам саопштава да је у Митрополијском Архиву Карловачком нашао „знатан број података за историју српских школа у доба митрополита карловачког Павла Ненадовића, нарочито за унутрашњи рад школски“. После ове корисне књиге о српским шко лама од 1718 до 1739, ми имамо пуно разлога да пожелимо и књигу о школској делатности главног просветног организатора српског у ХУШ веку, Павла Ненадовића. Само, Г. Грујић би требао или да изда само материјал, или да га разради упоредо са материјалом о српским школама, који се налази у разним бечким архивама, и који већ почиње бивати делимично познат. Јо

пива