Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car, str. 291

аса ·

— Једно је сигурно, а то је да ће контеса сазнати л оно што је сињор амбасадор још са мајчиним мле“ ком посисао, а то ће њеном пријатељу у сенату бити врдо корисно. Е ODE

— Ласно је Лучији с онаквим предбрежијама. добре наде !

— Пфуј сињоре — рече једна од дама па ошину лако говорника по обраву својом лепевом. — Такве

се ствари не помињу у друштву пристојнихк дама !

Међутим контесина гондола беше изашла из гунгуле и сада је измицала између стотина ведиких и мањих бродова који беху укотвљени у пристаништу.

Кад су пролазили поред дубровачке триреме, и кад Бућа угледа на њој српеку заставу, он и нехотице дубоко уздахну-

На то викну госпођа своме гон долијеру :

— Цепино !- |

— Сињора контеса 2

— Што не певаш вечерас 2 ;

— Шубито, одмах — рече гондолијер и стаде пе вати некакву заљубљену гондолијерску песму.

Бућа спустио леву руку до воде па гледа како се месечином посребрени таласићи ломе о његове прете. Он није ни слушао шта гондолијер пева, и кад је овај свршио, па му његова госпођа довикну „Браво Пепино“ Бућа се трже као иза сна па рече:

— Лепо пева ваш гондолијер госпођо !

— Па ви га нисте ни слушали, сињоре. Да видимо да ли ће вам се боље допасти каква моја песмица — рече контеса ма стаде рукама тражити нешто више своје главе при чему се мало више испрсила него што беше нужно.

Бућа се само фино осмехну па рече:

— Шта то тражите госпођо 2

— Моју мандолину. Ах, ево је — и она извуче некакву тамбурицу са широким трбухом, па стаде удешавати жице на њој.

211