20. oktobar
__БОВЋА_ПРОТНА_КЕпНСКЕНОСНи
Радници, домаћице м борци Југословенске армије посећују београдске
'Омогућити _ читавом — народу примање културних тековина, подићи културни ниво и проширити видике до јуче угњетаваним и експлоатисаним радним масама, то су биле побуде које су руководиле наше народне власти да објаве рат неписмености и отворе широм наше земље хиљаде и хиљаде аналфабетских течајева на којима ће радни народ добити први и један од главних услова за борбу противу заосталости сваке врсте — писменост.
Књижевност народу, уметност народу, науку радном народу, који је омогућио њихов напредак, јер наука није неки плод маште већ је на њеном развоју и напретку радило хиљаде руку широких радних маса — то је основно руководеће начело народних власти у борби за ширење просвете и културе.
Радник је увек био творац свега, али су му предратни ненародни режими одузели право да. се користи научним тековинама и уметношћу монополишући их за себе и малобројан круг људи из владајућих редова. | _ Данас, у нашој народној републици, народне власти чине све да се оно што је потекло из народа врати народу. .
Аналфабетски течајеви су први и најважнији корак на том путу.
_ Широм наше земље отворени су овакви течајеви. Земљорадник, фабрички радник, домаћи“, ца; шегрт и војник седе данас заједно у ђачкој клупи и сричу слова абецеде, То је почетак а он је увек најтежи. ; " У Београду ради око 120 течајева са преко хиљаду посетилаца. Више од стотину београд“ ских учитеља руководи овим
4
Читати „Зидне новине“
аналфабетске течајеве
опсежним мерама за сузбијањем неписмености. До сада је курсеве свршило око 800 течајаца, али
ад се и даље наставља, јер у
еограду има још увек више од 7000 неписмених.
По домовима, У школама, фабрикама, радионицама и рејонима свуда се ради и до јуче неписмени моћи ће сутра да читају и писмено изражавају своје мисли,
У фабрици „Вајферт“
У малој канцеларији предузећа учитељица Цвета Ђорић поучава неписмене. По столу су поређана слова из којих почетници састављају прве речи. Поред оловке и хартије основно средство наставе је буквар. Уз помоћ те књиге, писане за наше најмлађе, одрасли људи створи“ ће нов поглед на своју околину и свет. !
Кестен Сафет је борац из 1942 године. Тежак, напоран рад и борба за свакидашњи хлеб спречили су му пре рата приступ у школу. · Данас је то мрачно поглавље: његовог живота завршено. — Када се вратим кући, имаћу чиме и да се похвалим. Читаћу целој породици. новине,
Пепић. Бахтијар прешао је такође са нашом ослободилачком
то је велики успех..
војском кроз стотине окршаја. Одувек је желео да буде писмен, али у Санџаку је пре рата писменост била луксуз.
— Знали су душмани како ће спријечити да до нас дође ријеч истине. Дојадило ми је бити слијеп код очију. . Сада. могу и ријечи нашег. маршала да прочитам. Аница Ивановић, домаћица и Марија Милошевић, радница ручног рада Са 3
Уредништво и администрација "20 октобра“ Влајковићева 8 у Београду. Ј]тампарско предузеће. Народног фронта Србије.
%
У народној школи број 12 раде четири' учитељице са око 50 неписмених, већином домаћица и радница.
У школи број 12
Мајке се нису стиделе да седну у ђачке клупе своје деце, схватајући озбиљност задатака
које пред собом имају, Али у по-
следње време појавила су се многа изостајања са часова. Учитељица Љубица Лазић објашњава узроке:
— Хладноћа је прилична, учионице се не ложе а људи и жене су слабо одевени и често немају обуће. Међутим, са успехом сам потпуно задовољна. Можете и сами да се уверите.
Час почиње, Стака Пиљагић у својој 38 години лагано ;сриче слова. Она је најбоља ученица од старих течајеваца. )
Четрнаестогодишњи Петар Ди-
митријевић крије се у клупи од-
погледа посетилаца. Учитељица
Пажљиво се прати сваки: потез учитељичине руке на црној табли
ДУ
!
Василије Добријевић већ врло. лепо чита без помоћи учитељице
Свака се реч учитељице пажљиво сл
једва успева да га ослободи стида. — Чега се стидишРр
— Стид ме је што сам неписмен, — каже млади становник Мокрог Луга. Морао сам да радим па нисам имао времена да идем у школу. ;
— Али нема чега да се стидиш, каже му учитељица. — Сада већ знаш да читаш; Ето, јуче си нам читао о Лењину. Испричај нам шта си запамтио.
И мали Петар прича. Затим излази на таблу и лепим рукописом ређа већ научена слова.
Боја Радуловић из села Вртаче у Босни била је борац од 1941 године, Стидљива је, али данас рукује оловком исто тако добро као што је то радила пушком.
Зидне новине дојучерашњих аналфабета
Боја Радуловић дала је свој прилог за зидне новине:
„Научила сам писати, Писаћу вам о своме брату кога нема више. Дала сам га у бригаду па је погинуо за слободу.“
Лагано чита она ове редове које је сама написала а у оку јој вири суза. Она ће да настави рад на остварењу онога за што је њен брат дао свој живот. Први корак на том послу је писменост.
Течајка Невенка Вукелић пише о својој сестри:
„Сестро моја, борче за слободу, дала си очњи вид за правду. Отишла си у борбу да помогнеш српском народу од усташа и четника гоњеном.“
Дирљиви су састави писани несигурним рукописом. Руке домаћица, које до јуче никада нису држале оловку, данас већ пишу саставе и цртају.
Лена Добројевић из Мачве дала је такође свој прилог за зидне новине, добро погођен портре генералисимуса Стаљина.
У школи број 12 из дана у дан усавршавају се домаћице, раднице и радници у писању. Различите су побуде које су их руководиле, али циљ је исти. Људи хоће да оживе мртву реч са Хартије
— Није лако оставити кућу и
посао, али када је нешто кори-.
сно онда се за то мора да нађе време. Имам петоро деце. Сви су
писмени, а ја... Зар да се сти-.
дим од своје рођене децер каже течајка Илинка Радојчић.
уша и прати с највећом пажњом
Њихов велики тренутак у животу — постали су и они писмени
У Дечанској улици, пред „Фе сновном школом број 4. стоји група војника Југословенске ар• мије, То су неписмени борци ко“ ји посећују аналфабетски течај. Пре почетка часа, као и сви:0стали ђаци, борци се шале, ћаскају и разговарају.
1
Неписмени борци посећују течајеве . .
— Ужавам у данашњици и радим са задовољством, јер 'знам да су нам потребни кадрови. Борци су моји најбољи ђаци каже учитељица Симић, — · На часове долазе редовно и дисциплинсвани су. Нама васпитачима прилично је отежан рад, јер поред писмености ми морамо људима који су обично сељачки синови да проширимо видике:и обогатимо њихове речнике но: вим речима. То је наша дужност и радећи тако знамо да чинимо један потребан и користан на:
гор. : — Госпо, прекиде је један од њених ученика, у суботу несмо месгли да дојдемо. Имали смд
слражу. — А јесте ли научили оно што сам вам задала2 — пита учитељица. — Јесмо, јесмо! — чује се са
свију страна.
Поступак при прелажењу градива је исти као и са малим основцима. Са пуно такта обраћа се учитељица овој великој деци.
Излазе борци један за другим на таблу. Склапају се и читају кратке реченице. Течајци дижу два прста, баш исто као и ђаци када хоће да покажу своје знање. —- Хајде, Петре, покажи шта знаш! :
А Петар сав срећан што може пред другима да покаже шта зна, излази на таблу, узима креду и пише крупна слова: „Тито је наш херој“.
Борац раде Стојановић из села Бујишине (општина Грделичка) већ је три године борац, али.му се тек сада указала прилика да се научи писати, .
— Радио сам на селу и нисам имао времена да. идем у - школу, Тако сам престарео за учење, а џандарима је било добро кад је народ неписмен. Нико се није бривуо за.нас.... Жив сам 'ев јео кад видим како ми браћа читају а ја не умем. Више :те неће да се деси. ИЕ Б. ВУЧКОВИЋ.
Одговорни уредник Танасије Младеновић, Чек, рачун 62.317. Поштански фах 58