20. oktobar
МА уреа Е у
Н“ у једној земљи књижевна' критика није била на толикој висини идејности, начелности и многостраности као у Русији, Ни у једној земљи књижевна кри тика није утицала на цео књижевни процес тако моћно као у. Русији. Бјелински, Чернишевски и Доброљубов одредили су правац руске књижевности у истој мери као Гогољ, Тургењев _ Гончаров, Њекрасов и Шчедцрин.
Утицај и значај класичне руске критике објашњавају се, пре свега, њеним високим тео риским нивоом и њеним политичким стремљењима. Бјелински, Чернишевски и Доброљубов постали су велики крити“ чари зато што је све њихове
мисли, сваки њихов ред потстипала снажна тежња ка 0слобођењу _ поробљених _— на-
родних маса, Они су били ве сници револуције и социјали-
зма — утопистичког, наравно, ма да морамо истаћи да је од свих социјалиста — утописта
Чернишевски најближе пришао марксизму.
Потпуно је природно то да је баш руска револуционарнодемократска критика с највећом потпуношћу и савршен“ ством разрадила начело друштвене улоге уметности, истакавши да је уметник слуга и вођа народа. »Одузимати уметности право да служи дру“ штвеним интересима, — писао је Бјелински пре сто година, —_ значи не уздизати, већ понижавати уметност, јер то значи — Лишавати је најжив“ ље снаге, тј. мисли, чинити је предметом некакве сибаритске насладе, _ играчком _ доконих лењиваца. То значи, шта више, убијати је. Најузвишенији и најсветији интерес друштва је• сте његово властито благоста“ ње подједнако проширено на све његове чланове. ут ка томе благостању је свест а Уможе да допринесе
метност
свести не мање него наука«« (»Поглед на руску књижевност за 1847 годину«). | Руска књижевност која је прихватила _ схватања Бјелин'
ског о позиву уметности и У метника служила је идеји Политичког и социјалног Осло“ бећења народа.
Реакционарни филистри про“ шлог столећа, којима -су У том погледу слични и данашњи браниоци такозване »чисте Уметности«, дигли су галаму. пирући се напредним погледи“ ма Бјелинског, они су почели да тврде да схватање уметно“ сти Као снаге друштвеног просвећивања и Ва
и одрицању од такозв 25 мени специфике, одбаци“
ОШ ИЦ
вању захтева У правцу умет“ ничког савршенства. Хор филистара просто је клеветао Бјелинског. Јер велики критичар и правац који је он створио нису смањили, већ су,
напротив, повећали захтеве У односу на естетске квалитете уметности. У чланку који је већ цитиран, а који се може сматрати духовним | тестамен“ том _ Бјелинског, оп _ каже:
»Потпуно је несумњиво да У: метност пре свега мора да буде уметност, а већ после тога она може да буде израз духа и правца друштва у извесном раздобљу. Ма колико да су дивне мисли Које испуњавају песму, ма колико сна жно да одјекују У њој савревена питања, она, ако је лишена поезије, не може да садржи ни дивне мисли, ни ма каква питања и само рђаво извршена добра намера да се назрети у њој«.
Реакционарни _ романтичари који су изишли из Хофманове школе, естетичари ради естетике, али уз то јако забринути за очување доминантног положаја феудалног племства и врло снисходљиво расположени према буржоазији на по молу, много су декламовали о слободи уметности и слободи уметника, Уствари је само Узвишена и заснована на одређеној _ материјалистичкој филозофији теорија Бјелинског и његових следбеника чинила У метника слободним, Напредна теорија и правични друштвени идеал дају уметнику — способност да независно процењује најбитније и да стваралачки доприноси доласку боље бу дућности,
Када је Гогољ био слободанр Онда Кад је у »Мртвим душама« и »Ревизору« изложио неумољивој осуди гнусну стварност епохе Николаја првог или онда када се у »Изабраним местима из преписке с пријатељима« _ одрекао друштвеног смисла његових вели. ких дела и прогласио личности тих – дела персонификацијом његових _ личних, Гогољевих мана Довољно је само овако поставити питање да би се увидело да је Гогољ — напредни књижевник био заиста слободан уметник, док је Гогољ који је пао у загрљај ми“ стике постао преплашени, од страха уздрхтали слуга господара тадашњег друштва. Ко је био истински слободан стваралац — Њекрасов _ Који је 1856 године издао књигу песама надахнутих идејама Бјелинског и Чернишевског или
његови _ либерални _ »пријате“ љи« — присталице »чисте естетике« који су ТРекрасова
нити ЖИВЕО СОВЈЕТСКИ САВЕЗ — ЗЕМЉА СЛОБОДЕ, НАПРЕТКА И СРЕЋНОГ ЖИВОТА РАДНОГ НАРОДА!
тобожњих јер његове песме размимоилазиле су се са захтевима царске владе стављеним књижевностир Тим по:
оптуживали – због
»детињарија«,
Њескрасов _ је писао младом Лаву Толстоју: »На овом свету није детињарија само лежање на душеку пуном банкнота напљачканих властитом или очевом руком, Ма какве да су моје песме, ја тврдим да се никад нисам лаћао пера мислећи: шта бих могао написати или како бих могао да нешто напишем, 24 да испадне што оштрије и либералније. Мисао, побуда које су се сло: бодно појављивале, неострањиво идући за мном, најзад би ме нагнале да пишем, У том погледу ја сам можда вернији слободном стварању него многи други... Све ово говорим зато што не могу да изменим карактер мога писања«. Служба напредном идеалу, стварање у складу с учењем Бјелинског и Чернишевског чинили су и пре победе револуције Књижевника _ слободним, независним од себичних интереса владајућих класа. На-
водом
предна теорија заиста је осло-'
бађала уметникова крила и упућивала лет његовог талента правцем његовог позива и гласа народних маса, Присталице »чисте естетике« претварали су уметност У звечку, у забаву за врло незнатан круг. Одвајајући уметника од друштва, они су га претварали, у нојбољем случају У отпадника, а већим де лом — у непосредно или посредно _ плаћеног лиферанта разонођења за празну доколицу ситих и задовољних. Бјелински и Чернишевски намењивали су, међутим, у умет“ ности, и уметнику најпочаснију улогу у друштвеном животу, у историји отаџбине. Прихватање учења критичара револуционарних демократа обезбеђивало је уметнику љу" бав и поштовање — народних маса. . • Чернишевски је казао о то ме дирљиве, табне и бесмртне речи; »Новек уздиже оно што служи његовом добру. Он зове хлеб — »хлеб-отаце зато што се њиме храни, Он зове земљу — »земља“мати« зато што га она храни, Отац и маит! Сви панегирици ништавни су у поређењу с тим светим именима, све виспрене похвале — то је сама празнина И нишатвило према љубави и захвалности коју осећа син. Стога је и наука достојна тог осећања зато што служи 40 вековом добру, стога је и У метност њега достојна _ Кад служи човековом добру. А 0 на чини човеку много, много добра зато што је дело уметника, нарочито песника, Који је достојан тог имена == »УЏУ беник живота и то уџбеник
15
који с уживањем користе сви људи, чак и они што не по“ знају или не воде друге уџбенике. Тим _ високим _ ДИВНИМ, благодатним значајем својим за човека треба да се поноси уметност.“
Присталице буржоаске уметности покушавали су, природно, у току целе друге полови“ не ХЈХ века и, шта више, све до наших дана да оборе ауторитет критичара — револуционарних демократа и социјалиста, Ко све није учествовао у многобројним, али пропалим походима против __Бјелинског, Чернишевског и ЊИХОВИХ следбеника! И Катков, и ДРу' жињин, и Аполон Григорјев, и некадањи словенофили, и деКаденти, и акмеисти, и свемогући други претставници декаденције и реакције, _ Дека: денти и реакционари грозничаво су се хватали за свако име — само да би неког супротставили класицима руске критике. Као чувар руске класичне критике појављују _ се, међутим, народне масе које У ХХ столећу предводи раднич“ ка класа, појављује се Партија _ Лењина-Стаљина. Имена свих крупних и малих идола декаденције, _ »чисте уметности« итд. итд. давно су забо-
| рављена, док су имена Бјелин-
ског, Чернишевског, Доброљубова дан-дањи окружена _љу' бављу и општим признањем, док њихово наследство нажахњује књижевнике и уметнике у њиховом раду намење“ ном народном добру. Традиције великих
критичара Х]Х века хране и савремену совјетску књижевност,. Совјетска књижевност исто тако не подноси безидејност, _ безначелност, _ шупљу дистрактивност, Она одбацује празну игру естетизма _ ради естетизма. Она исто тако сма> тра књижевника учитељем и слугом народа, »Најбоља традиција совјетске _ књижевно сти, — рекао је А. А. Жданов у свом познатом реферату о часописима »Звезда« и »Ле њинград«, — претставља _ Ва“ ставак _ најбољих _ традиција руске књижевности Х]Х века које су створили паши велики револуционарни демократи =
Бјелински, Доброљубов, _Чер« нишевски, Салтиков —_Шчедрин, које је наставио Плеха-
нов и које су научно разради“ ли и доказали Лењин и Стач љиН.
Совјетски књижевници _ сматрају проучавање наследства великих критичара = револуционарних демократа најплод“ нијом школом, Она наоружа« ва за стварање нове социјалистичке књижевности, У Којој се одражава живот данашњи“ це, која надахњује за дана“ пњи рад и борбе.
В. КИРПОТИН
" стручњаци,
з сашив ша
%
ни
ПИТА
ДИ
У метнички музеј у Београ.-.
ду располаже богатом уметничком и _археолошко-историском збирком, Све збирке, почев од преисториске, пре ко класичне и средњега ве ка до галерије слика савремених сликара, пуне су изванредних _ предмета неоцењиве вредности. У њима се налазе: вотивва колица из Дупљаје, код еле Цркве, која претстављају понос преисториског одељења; глава цара Константина Великог од бронзе са тра. говима позлате, пронађена код Ниша, глава Ескулапа, ископа на у Стобима, као и многе друге вредности из античког доба. Музеј има највећу и нај. потпунију _нумизматику збирку старог српског новца. Средњевековна збирка садржи јединствени оригинални | приме. рак Мирослављевог јеванђеља
из ХП века и Душановог 84коника из ХЈМ века. Поред тога, пуна је дивног накита.
Историску збирку украшавају, поред многих заоставштина, и неке ствари из Вукове збирке. Галерија слика садржи најпот.пунију галерију слика српских сликара ХУШ и ЖХХ ве ка у нашој земљи.
За сва ова уметничка дела и вредности зна мали број људи, научника _и ретки музејски Мали број људи зна да ови предмети сакупљени од наших вредних културних радника, могу дати праву слику развоја материјалне културе и уметности, која се развијала на нашем тлу, Као и друштвених односа наших народа кроз историју. Разлог је, с једне стране, недостатак просторија за сталне музејске изложбе, а с друге стране, неплански, стихиски рад који, је владао како у нашем економском, тако и у културном животу. Разлог лежи и у томе што су музеји служили разним нспитивачима и научницима за њихов рад, који су обављали или због славе или науке, а нису радили на томе да плодови њиховог рада и прегнућа доспеју до народа и и послуже његовом просвећивању и културном уздизању. Разлог је и тај што су музејске просторије употребљаване за разне изложбе страног сликарства, већином другостепене вредности, а које су служи ле у пропагандистичке сврхе.
Иако је већ прошло две године од ослобођења, Уметнички музеј још нема сталне изложбене просторије, да би могао да одговори, сем истраживачко'научном, још и свом другом задатку: да постане центар историске културе и уметности, приступачан _широ« ким народним масама, са про“ светним и васпитним значајем.
Уметничке, археолошке и историске збирке сада се налазе по подрумима и канцеларијама Музеја. Слике таређане једна на другу, копије фресаг ка такође, уметничке вредности, старине, које су некако преживеле ратне стахоте, сада још увек немају достојно место. ОВИ
1842 година забележена је као значајан датум у историји културног живота тадање Ср бије. Друштво српске словесности, које доцније мења име у Српско учено друштво, а затим у Српску академију на.
ука, откупило је нумизматич“ ку збирку владике Лукијана Мушицког, и овим – ударило
темељ данашњем Уметничком музеју. .
Књижевник Стерија _ Поповић био је тада начелник »Попечителства просвјешченија« министарства просвете, и на његов предлог од 1844 године отпочело је прикупљање старина по целој земљи, нарочито старог новца за збирку »Српског народног музеума«« Отада па до најновијег вре: мена, збирке »Српског народ ног музеума« попуњавале су се даровима појединих родољуба, па чак и поклонима из иностранства,
Од разних књига, повеља, рукописа који су такође пристизали у Музеј, полако · се стварала и формирала једна библиотека, Народна библиотека, која се доцније, 1881 го“ дине одвојила од Музеја, Године 1901 одвојена је и етнографска збирка у засебан Етнографски музеј.
Године 1863 капетан Миша Анастасијевић, _ завештао _ је држави своју КУЋУ — стари Универзитет — у којој је Му" зеј имао две собе за смештај и магацинирање музејске збирке, Доцније, Музеј се сели У кућу В. Вељковића, .на месту где је подигнута зграда Коларчеве задужбине. У тој згради развио се прилично музејски рад. Скупљени су предмети из српске историје и културе, једна збирка стра: ног сликарства и штампан је један каталог, За време Првог светског рата зграда је пору-
шена и многе музејске вредности пропале су у рушевинама, Историско:уметнички _ предмети, остали _ после _ Првог светског рата, сачињавали су Хисториско-уметнички _ музељф
који је био смештен у Улици Милоша Великог број 52. Од 1929 године настављан је нНаучно-истраживачки рад и при ређено је неколико _ изложби наших великих мајстора. 1936 године спаја се Музеј са Музејом савремене Уметности, 0снованим 1927 године, и прелази у нови лвор под именом Музеј кнеза Павла.
Други светски рат није на“ нео неке велике штете музејским _ збиркама. Музеј по ослобођењу мења име у Уметнички музеј, и у славу стогодишњице _ свога оснивања приређује, 1946 — године, Из ложб српског сликарства ХМТШ и ХТХ века. То је био у исто време и први додир Уметничког _ музеја са наро' дом; први пут наши _ народи су видели какве уметничке вредности крију зидови Му-
зеја. Ружица НИКОЛАЈЕВИЋ
На небу облак — птичје крило!
Све друго — сама плавет без краја! У недоглед теку свеже бразде — било родности поља мога завичаја.
Матпева трактор намрезгалу шуму,
у чуду граном маше стари дуб.
Од зоре бригада јуриша по друму,
а иза ње, у строј, стаје стуб по стуб.
И све чешће, јаче, из тамне утробе разбуђене земље, ко поздрав слободи, одјекује прасак стена што се дробе, смех пепоте коју наша младост плоди.
Тако на све стране живот током својим ври кроз њиве, окна, електрични вод... Србијо земљо, чујеш, ехом твојим
ко звоно звучи сав небески свод.
М. ПАНИЋ-СУРЕП