20. oktobar

пити авва а ари ииивиииаиии а иаааиваа а арииииие

јеђ мајци, мојој мајци која је била бела и малена жена, која ме је миловала по коси кад, сам вио дете и причала ми причу омачУ им мишту. Зашто си ме на свет донела,

Хтела је да радим, да порастем поред ње, да; изводим У шетњу улицом држећи је под руду. А, међутим, она је умрла, момци, у једној навембарској ноћи; а треба да знате, сви треба да знају, јер су је убили фашисти с мртвачком главом

и укрштеним костима на црноме шлему; међутим, никоме није чинила ништа рђаво, међу, прстима је увек бројанице и кад сам се ја смешкго њеним ла и она се смешида им ховорила:

— Млљедост, Господе, опрости му. — Момци, да је неко од:вас био гладан и замолио је за комад хљеба, дала би вам и своје срце; да је неко од вас био уморан м замолио је за лежај, дала би вам своју постељу, а сама би се испружила на тврде цигле. Јер, у свакоме. од вас би видела сина, Хоћу да кажем, да је моја мајка била добра и да су њене очи тнедале благо. Њој се свиђало да иде са мном

у шетњу м да сви говоре: — Гледајте, оно је њен си. ––

Али су Ффаттистички пси упали једне сиве новембарске вечери м почели ходати по собама, као по својеј кући. Мама, рекао сам јој, пре него што сам причврстио ранац на леђа. — Немој ме гледати са

сузама у очима. Ја одлазим, плачи после, плачи кад те не будем видео. Мначе ће м мени потећи суза као жени, а међутим сам партизан. мама, одлазим горе за те, за наш будући живот, Не треба да пљачем.

Тако сам јој говорио, момци. М ви ме разумете. и ви бисте тако говорили својим мајкама пре стављања ранца на леђа.

А. она ми рече; — Молићу вечери.

после ми даде један медаљончић, имам га још на врату и држаћу га ту целога живота као део

с. Да ли бисмо ми могли убити старца или детег

а ли бисмо ми могли убити мајку2 Не, момци; јер

о синови мајки. Убијамо само фашистичке псе,

2 су они убијали све оно што је било ОУ

воту. Ево вам случаја који хоћу да знате; они

ушли — бејаху црни, а бели у лицу, у очима. имали лудачку светлост очајника. — Ти, — рече чник машући штапићем. Моја мајка га је гле-

се за тебе сваке

та са ужасом, док су остали ходали по ући као “У

' је њихова. — Дакле — рече поручник. Д : Маја мајка је била сирота, мала жена; кад ни' био поред ње осећала се изгубљеном као у бесјној пустињи. Ето, зато сам плакао кад сам по' пут планине где нико није могао да ме види. селид сам на њу усамљен у пустоши. Али говомо сам у себи: неће убити једну жену која ником „о чини зла. Моја мајка није знала шта да каже на сурове речи поручника, погледала је около и видела вој— хоћете

нике да нешто" траже. Запита: ли да једетет

Тада се побучник насмеја, забацујући главу, им показа на њу осталима. Рече: — Чујте је. Лукава

је старица. А ти као да не знаш да смо се најели да пуцамо.

Изгледало је да се лубања са мртвачким костима смејала, а не он. Моја мајка само што је задрхтала и сузе јој навреше на очи.

— Знаш ти врло добро шта ми хоћемо, — рече поручник, лупкајући бичем. А она није знала. да. у хтели комад хлеба дала би им сав хлеб који је Тио у наћвама. Али није могла да се досести шта сни траже. Поручник се примаче. њој с бледуњавим осмехом на уснама,

— немам ни крава ни кокошака, — рече тада моја мајка. — Хоћете ли краве илм кокотшке%

Очи влажне од суза заблисташе јој надом. ПОвучник се сави од смеха и повика војницима:

— јесте ли чули; Пита нас тражимо ли краве или кокоши р д . !

Војници се насмејаше и моја мајка У својој нпемоћи, окрете се према њима, окрете се према позучнику да би схватила њихов смех и њихово по-

пшање. Војници бејаху први, црн је био и поручпик: само им лице беше бело од мржње, а у очима -м је био отсев попаљених села. Чинило се мојој мајци да се смеје лобања са костима, а не људи, кеји су се метали по собама као да су њихове.

Слушајте, момци, то изгледају немогуће ствари, а међутим то је стварност фашистичког рата.

Моја мајка је притнула главу на труди, на груди ++ које сам се прислањао као дете и из којих сам

ниаиннивипинеенененвеваквенноланивравимиолиоввеонививиливаав мене

сетити

стану мајстора московског

има, То о је омогућило да купи мо нов намештај. Поред тога, купио сам три одела, а за жену неколико хаљина, као и одела и обућу за дену (имамо двоје деде — ученика). Снаб. дели смо се и многим другим ствари

године, ва новцу,

= А еке се променио ваш буџет после новчане реформе, убидања система карата и смањења цена роби, друже Т анчиков 2

— Оке 'се вељико побољшање. Вама је, наравно, познато, да се ку. повна способност рубље повећала у роди ва Ју ове уди: а ва „од

ло да уложим

Џао со мене

зпија

ИСТОВАРЦЕМЕНТА У

Ест, естомичаћу вам случај који се десио ме

завода „Црвени пролетер“ А. Колојарцева /

поређењу с првим кварталом прошле 51 од сто. моја зарада не само што се није смањила, већ је порасла. У тоу прва четири месеца ове године ја сам поново премашио норму, а цепа ма. памарвицама ш артиклима масовне по, трошње пале су... То ма је омогући. у штедионицу 16.000 рубаља, Један део тога новца нотроштио сам данас за набавку клавира, Остатак моје уштеде нздаћу ва де товања моје жене и деце у Сочију. аично тиче, синдикалдна

у вавода. „ашоданрћј -4ва

и“ : пи

сисао живот. Тада ми је, љуљушкајући ме, давала млеко моја мајка, јер је хтела да једног дана порастем и корачам уз њу.

И црни поручник јој бичем дотакну браду, подигну јој главу и гледаше је смешкајући се накосно. — Шта ту изигравашт — рече. Нама увек успе да сазнамо.

— да сазнате, — рече моја мајка.

. — дабоме, — рече поручник. — Верујем да твој син није испод кревета, па ни мепод твојих сукања. У, верујем, нећен хтети да нам кажеш где је. А. ипак ћемо сазнати.

Сад се више није смејао, него са бесом стискао бич, притискајући га на браду моје мајке. Тражили су мене, пси; и срце је почело од страа да јој удара у грудима као чекић, да би јој магли прочитати из очију. Срце наших мајки ударало је снажно, момци, у тим данима еивога новембра. Ми горе смо осећали њихове откуцаје и они су нас одржавали у борби. Сећате ли сет

Одједном поручник се окрете својим људима и

рече: — Ништа — Ништа — одговоре они са смрћу и. укрштеним костима на шлему. — хајдете онда овамо — рече поручник.

Моја. мајка се нађе опкољена црним сенкама,

осети жар запаљених села. Није знала шта да ка-_

же. Сагнула је понова главу и чекала.

— Напред, дођавола, — рече поручник. — Свеједно ћемо сазнати где ти је син. Онда ће бити горе по њега. Међутим, ако нам кажеш где је, отићи ћемо горе и рећи смђеш кући. Довешћемо га доле к теби и он неће више бити будала да се враћа горе. Знаш ли бар да је издајицат Не знаш Ми треба да уловимо и њета и оне који су с њим, Ставићемо их уза зид, ако не мислиш да их спасеш.

Моја мајка је непомично гледала у врхове евојих ципела кроз сузе које су јој браздале образе. А те сузе су још овде у мени. А нису то биле само моје сузе, нето и ваше, момци, М оне ће вас увек пећи У грлу, јер је и вама убијена мајка.

војници су стајали око ње и сирота жена је мислила сада на речи које сам јој рекао' пре одласка. — Они пси знају, а ако натрапају на тебе, не дај се збунити. Треба само да кажеш, побетао је, друго ме знам.

— Дакле, — рече поручник — нећеш да спасеш свога сина, добро. Онда ћу ти рећи шта ћемо урадити: мислим, да не знаш. Видиш ли ову столицут Погледај је добро. Замисли да је то твој син а не столица. Ухватили смо га, уловили смо га силом, јер ти ниси хтела да га спасеш. Убићемо те, драги мој: твоја мајка је више крива него ти, — рече поручник с пиштољем упереним на столицу. Ти си потрешио и сви могу да погреше, али ова старица која те је донела на свет требало је нешто да уради за тебе. Ми смо јој предлагали, гли она је више волела да те ми овако убијемо, — Он је и даље за пиштољем упереним у' столицу, а моја јка га је гледала, гледала МУ пиштољ м столицу, па је видела мене изведеног пред зид, у магли суза које су јој текле из очију.

— мајдс, — рече поручник — сад већ стрпљење. Шта ти мислиш, чету војника

тада моја мајка проговори. Рече са оно мало гласа што јој је јопг остало:

— побегао је. Друго не знам.

— А где, знап лит

— Друго не знам.

тубим да вучеш за нос целу

г — Али свеједно ћемо га убити. То смо ти већ

рекли.

— Друго не знам.

— Јесу ли ти рекли да ћемо и тебе убитит

— Друго не знам.

— гасподе! Мислио сам да, желинт добро свом сину. Моја мајка ми жели само добра. У сличном случају моја мајка би друкчије урадила.

— Друго не знам.

поручник очима показа на жену. — чврста је, | рече. |

Војници су показали да им је стрпљење ври

ТОНИЈА ВИНА РАДАН ИАЕА виа аза на

средстава државног сопијатнот = осљ гурања 70 од сто трошкова скопчаник с мојим летовањем у Сочију, тако да ће ту моји издаци бити ми нимални. |

Затим је Јегор Тараканчиков нпрепао на своје даље нланове. С обзиром на систематско смањење њена, које спроводи Совјетска влада, он је уверен да ће му сваке године остајати од његових прихода већа сума. Ову суму он ће потрошити за подизање летњиковца. Прво ће подићи У Комувалној банци кредит, који се у Совјетском Савезу обично даје трудбеницима — градитељима индивидуал. вих кућа — са десетогодишњим роком. И

—— Ја ћу безусловно исплатити нед кредит пре рока, — каже Тараканчиков. · | .

Кад смо се апраштали, позвао ме је да му телефонирам једног дана = полмелком јесени == и додао:

– Надам се да ћу вас тада одве. сти „Московљавином“ до мог Бовог детњиковца. Упознаћете се и с мојим суседима који су недавно такође од» лучили да ва себе подигну летњиков. це, Све су то другови из нашег ва» вода “= мижењери и радници,

6. |

Изражена у

ћемо му: мајка ти поручује да'

„њихових шлемова.

крају. Прихватише се оружја. Иза себе су остављали кланице и мртве, а једно клање више м један мртвац више — није за њих имало важности.

= А нећеш ни да знаш за то да им спасеш живот — рече поручник. — Још увек је у Једној руци држао пиштољ а у другој бич. Моја мајка је ћутала и гледала чету војника око себе. Можда је мислила на мене кад сам био дете, и како ми причала причу о мачки и мишу.

— последњи пут, — рече поручник, — слушај ме добро. Нисмо дошли овамо да тубимо време, нити да нас варака старица као ти. Последњи пут ти дајем могућности да спасеш сина. Хоћеш ли ми рећи куда је побегао

— друго не знам, — одговори моја мајка. Војници се заталасаше и погледаше свог поручника.

— добро, — рече он. — Хоћеш да цркне. За мет минута кренућемо у планину, претурићемо сваки камен и довешћемо ти га доле. Али кад ти га донесемо неће бити више жив, Сви ћемо му сасути метке у леђа као псу.

— Друто не знам, — рече моја мајка. мислила. је на мене кад сам био дете, кад ме. је љуљаља на

евом криљу. Нежно ме је љуљала, сањајући о мојој будућности, и о томе како ћу је једног дана извести у шетњу улицом. А, међутим, то неће бити, јер је мртва, јер су је фашистички пси убили оне новембарске ноћи која ће вечно живети у мени. Ђио је то сиви новембар, био је то дуги новембар,

новембар без краја; био је то паклени новембар, саткан од суза и магље. Сећате ли се, момци Ми смо били у планинама.

Ето, — рече поручник, лупкајући бичем по блиставој кожи својих чизама. Држао је пиштољ уперен на моју мајку. — Гледај. — Окрете се полако према столици прислоњеној уза зид, нишанећи је. Смешкао се попреко на моју мајку.

Чим га ухватимео, прислонићемо га уз дрво и реЋи ћемо му: пре неколико сати говорили смо с твојом мајком и она је рекла да ти зажелимо срећан пут.на други свет. — Он застаде да би на лицу прочитао утисак својих речи.

Он неће веровати да је имао такву мајку. Па, ипак, драги мој, она је тако хтела. то му рећи пре него што га убијем. Твој ће зе син онда проклети, сигуран сам.

Моја мајка подиже главу да види поручника, а ерце јој је све јаче лупало. Гледала га као да хоће да каже да он лаже, да не познаје њеног сива, да је он никад не би прокдео.

— Сада створи очи им гледај у лице твог сина. Видиш ли га тамо где стоји уза зид То није столица, гледај добро, то је он, и моли те да га спасеш. Јеси ли још увек глува на његове речиг

Настаде тишина У соби, војџици су је гледали мепод пцрних з1шлемова, беле лобање су је гледале кезећи се. Моја мајка се помаче, полако, приближи се столици м стави руку на њу. Сигурно је видела мене где стојим уза зид.

— де — урлао је поручник. — Одлучи се. хоћејн ли или нећеш да му епасеш животт Реци ми место, покажи ми тачку на планини где се налази, па ћемо ти га довести живот. Хоћент ли да га спасеш

— Да, — рече мајка, Нећете га убити.

МИ одједном заблисташе јој очи, седе на столицу, ретири руке као да хоће да заштити некога ко је иза ње. Бојнинци су стисли песнице, њихова лица су постала још беља од мржње, у њиховим очима се упалили пожари италијанских села. Погледали еу у поручника. А поручник се насмеја, подижући рамена. — Ахж тако, — рече. — Зар мислиш

Моја мајка није чула његове речи. Гледала је преда се, срећна што ме може на неки начин одбрани. У њеним очима није била светлост пожара нето сјај страсти и радости, Туцањ затресе поручникову руку и соба се испуни затлушним звиждуком. Војници се ваљуљаше као дрвеће на ветру, били су м даље бели испод смрти која се кезила са жао је им даље поручник упеРе а дим још излазио из њеви, бету главу на'трудм, отпусти руке које ударише о бокове као штапови, паде полако на под и остаде тако с угашеним погледом према небу. Они су отитили; један мртвац више — није било ништа за њих. Оставили су кућу и пошли да траже нас у планини, певафјући као да је празник,.

Хтео сам да знате како је умрла моја мајка. А, уствари, није била само моја мајка, Била је и ваша.

(С"аталијанског превео С. Бркић)

се затресе као да је обузе Језа, пови |

Петог . конгреса

ославије који се сада одржава, усталасале су и дале посебну боју целокупном животу нашега града. Радни Београд је прионуо још јаче и'вредније, ушао у такмичење у част Конгреса са невиђеном снагом и полетом, да у те, за све наше народе значајне дане. да све од себе и на тај начин изрази своју ве-_ лику љубав својој земљи, својој Партији и своме Маршалу. Нема у нашем граду ни једног трудбеника који се није такмичио. И они у пољу, и у фабрици, и на градилишту, и свуда где се ради, свуда где учествује рука радног ч0века. Е И у културном животу нашега града, која сваким даном постаје све обимнији и садржај“ нији, осетила се живост, осетио се претконтресни такмичарски дух. Три позоришта, што својим одабраним програмом и простудираном глумум сведоче « сталноји будној пажњи која се поклања овој грави уметности, велики број културно - уметничких друштава што кроз залага. ње својих чланова и путем њиховог уздизања успевају да достигну на приредбама, замста, Високо уметнички ниво, биоскопи са одабраним # замста данас садржајним _ филмовима, рејонски домови културе где се приређују вечери високо - уметничког квалитета, изложбе ликовних уметника, покретне изложбе књига, пионирске изложбе и приредбе, концерти, предавања, МНО-. гобројне библиотеке и читаонице, разасуте НО свим крајевима града, народни универзитети, = све то говори о огромним напорима који се чине да наш град изиђе из дугогодишње заостало, сти и уметничко - културне зачмалости, да постане носилац праве народне културе. Сав тај културни живот у ове дане кренуо је још бржим током, постао пунији и садржајнији, вођен такмичарским еланом у част Конгреса. По свима рејонима одржане су конференције у вези са појачаним радом куштурно - просветних секција. Поведена је широка акција за што бољи њ складнији изглед нашега града. Рејони су се такмичила за боље одржавање чистоће на улицама, уређење травњака, «кречене су куће, украшавано просторије фронтовских _ ортанизација. На конференцијама је указивано грађанима да баш они са своје стране треба све да учине да Београд у даче Ковтреса добије свечан изглед, да на његовим улицама, трговима и парковима зрачи чистоћа и свечаност, да се осећа празник.

Народни универзитети су у дане пред Конпрес појачали свој рад, окупили мноштво нових људи око себе, успели да предавања буду на још вишем културном нивоу. Одржано је низ предавања о Партији, о њеном значају, 0 великој улози коју је она одиграла у организовању народног устанка и истрајној борби против окупатора, коју дањас има у изградњи социјализма, По рејонима су стваране нове читаонице, снабдевене дневном штампом и књигама, тако да су пи у најмањим улицама далеке периферије засветлела жаришта кудтуре и њихово 60гатство стављено на домак руке радног човека, У тим просторијама се састају радни људи, после завршеног рада, читају штампу, играју шах, налазе књиге које им одговарају. То су њихова састајалишта, ту они налазе задовољства достојна човека социјализма.

Културно ~ уметничка друштва су, у дане пред Конгрес, пошла у руднике Македоније, Босне, Косова и Метохије и Србије. Рудари Трепче и Косова, рудари Горче Петрова и Злетова, рудари Брезе и Зенице, и они у рудницима Тимочког и Копаоничког басена, и они из Борских, Сењских и Алексиначких _ рудника, чули су песме свих наших народа, видели игре из свих крајева наше земље. Они су слушали предавања о значају Конгреса, који се сада одржава у Београду, и опет поново и снажно клицали Партији и Титу. ,

Поред својих посета рударима, чланови културно ~ уметничких друштава су евоје песме и игре пронели по свим градилиштима и радничким становима нашега града, певали су и играли за грађевинске раднике, уносили свечано расположење и ведар дух у њихове часове одмора.

У Новом Београду, међу омладином што гради нови град на обалама Саве = кренуо је културно ~ просветни рад невиђеном снагом, руковођен људима Партије, у славу Контреса, Припреман је фестивал који је окупио око себе еве градитеље, открио и покренуо све оне уметничке еклоности што су се у поједивцима скривале, изазвао је полетном снагом да изиђе на светлост дана, да се расцвета и разбукти у част тог великог празника Партије. М својом глумом, игром, и песмом и репитацијама, градитељи Новог Београда су показали

| рипреме за Пети конгрес Комунистичке : партије Југ

сву своју радост и сав свој "оправдани понос

што су подмладак и будућност нове Југославије изразили су своју љубав Парији, дали свој

1 Н |

НАЈ 44

Дунава, ·

| | || | | 1

удео да Конгрес, који је покренуо све у нашем |

граду и у читавој земљи, добије још евечанији оквир. У веденилу,

засвођена _ небом, Летња позорница у Топчидеру, дело наших.

трудбеника и добровољних радника. Одјеки-

ваће кроз бивши каменолом и простираће се.

околним брдима песме наших уметника, Проно-

сиће се кроз Топчидерску шуму. Хиљаде радних људи нашега града наћи ће одмора и ра.-

воноде ту, у декору приредбе, на свежем вазду-

жу но домаку хладовитости шуме,

Сав тај усталасани живот, све те песме и игре, сва та радост што избија и проноси се. Београдом и његовом широм околином, све је то сада удружено у један поклик, усмерено у велики поздрав Конгресу, што се одржава ' у. историском и руководећем граду наше вемљ свечано 'окићеном заставам: и паролама, ћем и сликама руководилаца,

ПР ~у па аи

уздиже ге

цве- |

| | || ||

%Р