20. oktobar
654 ша оба
ЈЕВ
а су у журби. Моред Ма-Лин седела је нека девојка, по свему судећи из унутрашњости. Говорила је северним наречјем.
орила је да је из околине Тјен-Цина. Она и а-Хин су те ноћи морале спавати на једном крељ вету, Девојчино лице је било окрутло и преплануло = од сунца, 3 у тамним очима јој се огледало очајање и „тлед. имала је на себи стару блузу с кратким ру" кавима, какву обично носе жено у унутрашњости, „Видешо се да није студешткиња. Ни једна девојка није ступила у разговор ес њом; али, Ма-лин, за коју је све око ње исто тако било помало нестварно, зажелела се да поразговара с њом.
„Како се зоветет“ упитала је Ма-Лин. т „Ју-меј“. «| „А ја, Ма-Лин,. Хоћете ли да ступите у парти_ занет“
„Намеравам“ одговори она неодређено.
њА како сте дошли овамот“ к „Сасвим случајно. Нисам имала куда. Јапанци“. _ Последњу реч изговорила је с неким необичним пре-
ливом У гласу. „А пшта је вас довело овамот"
њ»И мене су отерали Јапанци“, рече Ма-Лин,. „Ин"тересује ме само како сте успели да дођете чак овамо"
„Побегла сам из Тјен-Цина заједно са стрицем. Недалеко од Великог зида срели смо партизана који је скупљао добровољце. Стриц је пошао с њима, и отада нисам чула ни гласа о њему. Прошло је већ више од три недеље, Изгледа да је погинуо“.
пааааинањић
„Колико имате година“ вуивадесет и једну“. „јесте ли удати“ Девојка климну главом,
4“
»А где вам је мужг“
„Убили су га ђаволи", „У борбит“
„Не. Живели смо заједно свега месец дана. У _ Јулу су наше сеоце заузели Јапанци. Један од ја"панских војника је силом ушао у нашу Кућу: ка_ква срамота... разумете... __-__ Девојка је поцрвенела, а Ма-Лин је схватила шта јод је хтела рећи.
, „Мој муж је покушао да ме брани, па бу га убили“,
А. како (те успели да побегнете7“
„Ђаволи су отишли,. а после, хтела сам да се убијем, али стриц ми је рекао да је мој муж био последњи изданак његова рода, и да смо, можда, могли добити сина“, ђ
Јерма је па на ав-аваскике
после дужег ћутања, она изненада запита. | „Знате ли да ли се'то сигурно може утврдити2 · Питам вас први пут; ни с ким о томе нисам још _ разговарала“. |
= = з ~
„Штат“
„да ли је дете Јапанчево, или је Кинезг“
Девојка се одједном укочи и поче хистерично ридати: „Да ли се то може утврдити...2“ А | „Ако у њему познам,. Уморићу га, тек како ћу _ то учинити! Али, ако то не могу сазнати, боље ће у бити да се уопште не роди“. у. Девојчино тело се надимало од јецања, ЈЕ јој добише дивљи израз. „Шта да радим2“ понавља|. ла је непрестано. „А ако је то његов син... очда ми : „о в |
#9542
а очи
је то све штр.ми је још остало на овом свету“.
Ма-Лин је осећала да није у стању да је умири. Није чак била у стању да јој каже једну реч која би је умирила. „Да ли сте се надали да ћете добити "дете још пре него што је дошао тај зверт“
у Ки: „Не, али откуд могу то знати Као што вам ре|: кох, узели смо се нешто мало раније“, настави де-
војка мирније. „Ипак, познаћу да ли сам родила
Еј дете или звер“.
| „знате како вам је изгледао муж. Ако дете бупе личило на њ, знаћете да је његово. Морате бити Ш је тиви . :
би “ Ју-Мејино дете је расло, Имало је веома Рђаву) РБ и много је плакало. Његово цвиљење буди| ла је Ју-Меј из сна и није јој давало мира. Киу-Ху _ јој Је "долазила у посету једном у неколико дана, ђ а и Ма-Лин је одлазила њој у болницу; тамо је
увек налазила понеку своју стару познаницу.
"Не зна се како се међу избеглицама пронео глас ода је Ју-Мејино дете — Јапанац. Једнога дана упаде у ЈутМејину одају неколико дечака.
„Хтели бисмо да видимо то јапанско дете“, рече едан од њих. |
Ни. · Ју-Меј је „била притисвула | на груди дете које је: цвиџело. – | 7
" „то је кинеско. дете“, рикнула је/ „Одлазите!“ ај дечаци побегоше, а дете је и даље плакало,. ЈУ5, сме се љутила због лог непрекидно и безразложног
у. детињег. плакања. ва ће пи Говорила му је тужним. гласом: „Шест или се| дам пута. сам те данас подојила, а ти једнако плаје, бат си праве пари кад тако мучиш
Кад ју је Ма-Љин запитала из ког је краја, ,
_ роки
| Уредвиштво и администрација Ректора. рог. Јовановића. им,
ЈАН пао кадгод. би заплакало, она за зе дала _ додку. Дете би се за | тренутак умирило, па би опет Ми: плакати.
БА Детиња. кожа била. је некако тамнија. Ју-Ме] ЧЕ
сваки 80 загледала његово лице, очи, уши, устаји
а да нађе бар неку сличност са својим му-
. друге недеље учини јој се да дете мање личи за Маја него првих. дана. Чинило јој се да је дете све ружније, а да боја његове коже постаје све
' тамнија. Приметила је да је дете помало разроко, "понекад кад би га дојила, те сумње би превагнуле, |
У њеној. души. те би та одједном одбила. од дојке; дете је све више кмечало.
Једнога дана нека жена из оближњег села продала је дрва у граду, па је дошла да види ново-
рођенче.
„Кад се родио2“ упита она. ,
„Пре седамнаест дана“, одговори јој "Ју-меј.
„»Да ли је већ великој“ %.
„Расте, Опак 'малишан, једнако плаче. досад спавала ни једне ноћи“.
Нисам
„Ништа необично; јапанска | деца разликују се.
од наше“, добаци жена ликујући.
На Ју-Мејину лицу оцрта се гнев.
„„Ша кажетеј“ упита она с огорчењем.
Жена је схватила да је рекла нешто што је ЈуМеј заболело до дна душе, те се поче брзо правдати: „Чула сам на селу да имате јапанско дете, па сам хтела да га видим. Нисам још никада у животу видела узана; Морам да одем, имам мното посла“,
жена је отишла, а Ју-Меј је дуто гледала у једну тачку. Дете је још плакало. =
„Пустите тога ђавола да се дерња!“ рече она Ма-Лин која баш тада наиђа ћ
„Гладан је. Зашто та не нахраните7“
„Махранила сам га. Не знам шта да НИМ с њим. Оставите га, нека се дерња“.
Ју-Мејине очи се напуниле сузама. Узела је дете, обнажила дојку и понудила му је. Када јој се потлед зауставио на њему, учини јој се да је још више разроко. Као да јој се крв следи. Спусти га поред себе.
„То је ђаво с Источног Мора. Знам то“, рече. „Зар могу на својим прсима дојити ђаволовог сина Кад одрасте, неће знати ни за што друго, до да мучи своју мајку“.
„Ипак, гладан је; треба га нахранити“.
„Ако је гладан, Досадио ми је. Неће ми' бити жао и ако умре од глади. Сви у селу кажу да је Јапанац".
„Па зар би могла да убијеш своје рођено детет“ изусти Ма- Лин, Е
„Ко хоће, нека га негује!.То није син мога мужа. Поникао је из Ђаволовог семена“.
Ушао је Лао-Пенг и рекао срдито;
„Хоћете да убијете своје дете“.
„да, убићу га... Или. однесите га ви. Те је разђаво, као и сви ти разроки ђаволи. Дајте га коме хоћете. Нећу да мес та срамота прати целог живота. Без њега ће ми бити лакше, Најбоље би било да га убијем, пошто ће иначе оно мене убити“.
„Дајте га мени“, рече Лао-Пент.
„Само га узмите! Али знајте, кад орасте — убиће вас,“ ј
Ју-Меј се свали на своју постељу и малишана. Дирву
торко заплака. Ма-Лин погледа несрећног је све то. Узе га и однесе у собу Лао-Пента.
Лао-Пенг је питао избеглице да ли би нека жена хтела да узме дете, али ниједна не хтеде ни да га прихвати у наручје. Горе, на брду, није било млека, те је Лао-Пенг морао набавити конзервисано млеко. Никада дотле није имао прилике да негује одојче. Ма-Лин му је морала притећи у помоћ.
„Изгледа да је то доиста мали Јапанац“, Мо
тала је Ма-Лин. „Неваљало дете. Ју-Меј ми је ре-
кла да је Јапанац био врло ружан.“
„А шта та мариз Нећемо га ваљда зато убити...“
Дете је живело у Лао-Пенговој соби; Ма-Лин је тамо проводила највећи део времена и неговала га. Стање је било неподношљиво. Вант-Таниант је рекла да се дете разболело од слабе исхране, али јој није падало на памет да му помогне. Дете је с тога често остајало само.
Жад се Ма-Лин беше вратила једнога дана, дете је лежало на поду мртво. Било је добро увијено. Ослушкивала је пажљиво, не би, ли чула његово дисање. Било је мртво.
Очејна, Ма-Лин је отрчала да потражи Ју-Меј. Нашла ју је у постељи. Подигла је главу према њој плачући, по изразу лица видело се да је она кривац.
„Јеси ли ти то учинила2“ запита је Ма-Лин.
„Да, ја!“ "рече јој Ју-Меј с мукљим гласом. „То мало створење требало је уништити што пре. Од срамоте нисам могла живети. Људи су ми се почели потсмевати. Не говорите о томе никоме! Реците само да је дете умрло.“
Кад се Лао-Пенг вратио, нашао је у своме собичку мртво дете; Ма-Лин му је испричала шта се дотодило, Он се разгневи и рече: „Јадно детенце! Тако је изгубило живот због очевих грехова. Рђаво дело рађа РОАНЕ дела. Али, како је она могла поуздано знати да тс миле ~ дете њенога мужа“
Ма-Лин је веровала да ће Лао-Пенг отићи и питати Ју-Меј зашто је то учинила, али Лао-Пенг није отишао. Рекао је само; „Оно што се дотодило, немотућно је "поправити! презирем њену суровост ч
Ма-Лин је загледала мртво де! те — његово. ситно лице, његове ножице и ручице. Жалила га је од срца и није пред њим осећала ни мало страха. Чинило јој се да дете још спава. Ухватила га је за ручице, а сузе су јој навреле на очи. Њен поглед се сусрео с Лао-Пентовим. Лице Лао-Пенга је одавало велику туту; а боре на лицу биле "суму још дубље. · | '
'„морамо да чувамо тајну због Ју-Меј“, рече ма-
Лин. „Долазе суседи и. тврде да је дете Јапанац, а.
она је желела да се спасе те срамоте. 6 Кад је Ллаб-Пенг отишаб да обиће Ју-Меј,
ста син греха, Па ипак, били сте бурдви | — на. о крају. крајева било. је то ваше дете:" А т
Лин ЈУ авг.
(Превео 55 у
рама, продаваца. ~
имао „је једва толико снаге да јој, важе: „Вио' је то дои-
купце,
Уран објавили су Јеоокраа _ ски дневни листови да ће
"продавнице Градског пре дузећа за воће и поврће, задру-
у 4 # жне, Гранапове и Градског млекарства издавати на све Р-карте по један килограм мармеладе уз
„7
| отсецање |
бар. '
Али ко тод је ишао у среду, ом је губио време. Продавци су од-
товарали: — замста, тако пише у новина-
"ма, али ми нисмо добили наређе-
ње. Људи су се враћали с празним лонцима, | То се зове преврнута рукавица. Треба прво обавестити продавнице, па онда купце преко новина.
: н, н.
жх.
вези чланка објављеног под
овим насловом у вашем ли-
сту са потписом друга Ђуре Мрђеновића, молите се да у-
| наредноме броју отштампате сле-
деће објашњење:
На Северном Булевару у улици. Вељка Дугошевића стварно је с времена на време и у току дана торело улично осветљење, које се на моменте палило и гасило. Органи нашег предузећа од првог дана тражили су сметњу, али им то није одмах пошло за руком, из
ж.
има и тога... |
о нашим грађанима врло - често се говори о традском саобраћају: о томе како тролејбуси иду без реда, како кондуктери не отварају врата, иако има још места, о свакодневним редовима пред станицама, говори се и пише, а најчешће се све то. критикује. Међутим, о путницима и њиховом понашању у редовима и за време уласка у кола као и у односу према саобраћајном особљу мало се говори — скоро никако.
Хтела бих овде да изнесем само једанфслучај који је вероватно најкарактеристичнији. Пре неколико дана на Теразијама, попела се једна група омладинаца, њих пет, У тролејбус који је ишао према црвеном крсту. Већ при уласку запазила сам их по њиховом понаша» њу: гураљли су се, јер нису били Ј реду с путницима пред вратима би ушли први, на "платформи „Лондона“ дошаптавали. су се и смејали, а до мене су допрле речи: „Баш нас брига, покушаћемо, па ако упали добро је, а ако не — никоме ништа“. Заинте-
ресовало ме је и приближила сам
им се. У међувремену смо дошли до станице на Славији.
Једна девојка из те групе пришла је другарици која издаје карте и затражила остатак од 50 динара. Ова јој је одговорила да се не сећа да јој је путница дала 50 динара. У исто време оно четворо дрско је залармало на кондуктерку и енергично тражило да им се новац. одмах врати, пошто силазе на тој станици. Другарица кондуктер је покушала још једном да их убеди показујући да и нема у руци педесетицу. На њихову велику вику она им је вратила остатак иако је била уверена да није примила од њих новац.
Све нас је у тролејбусу дирнуо овакав иступ, а нико од нас није могао да јој помогне, јер нисмо од превелике гужве у тродејбусу могли да приметимо јесу ли заиста дали новац, а по свему је изгледало да га заиста нису дали.
Надежда М. МАРИНКОВИЋ
ж
Заборављена млекара
УљИЦИ
Четрнаестог децембра. број 44, од пре два ме-
и: сеца. отворена је млекара. Има приличан број уписаних потрошача, али млекара добија недовољну количину млека, те већи
„број потрошача млеко не добија
или иде у друге млекаре и моли да добије своје следовање.
им ја сам уписан код ове млекаре и од 1 0. м. до данас добио сам свега једанцут млеко. Осталих дана добијао сам на другим млекатакорећи, љубазношћу тих
Продавац у мојој млекари вре-
| дан је човек, али шта му то вре-
ди када "дофија мала млека. мање
него што је количина за уписане К |
Бора ЈОВАНОВИЋ пензионер
ГР
| Колико траје електричарско „Сад ћемо“
разлога што је на тако дугачкој.
релацији било врло тешко пронаћи квар. До овога квара дошло је услед прекида спроводнице на једном светлећем телу и ова спроводница је услед ветра и потреса падала на линије за приватно осветљење, због чега се улично осветљење палило и гасило, а наро чито приликом ветра м потреса, Ово је, такорећи, било неприметно и требало је ангажовати већи број људства за проналажење квара, што нисмо могли учинити, гошто је колектив уличнот осветљења био заузет око осветљавања трамвајске пруге Топчидер — Раковица и око декорација града У част Дана Рељублике. Ова сметња је сада отклоњена.
Предузеће са своје стране захваљује другу Мрђеновићу на овој опомени м моли грађанство да нас о оваквим м сличним случајевима одмах обавештава.
Градско електрично предузеће
секретар, Б. А. Нинковић
ж
Уредништво „20 октобра“ са задовољством објављује ово обја шњење, сматрајући да и друге установе треба драге воље да примају критику грађана, јер то помаже у првом реду самим установама, а затим појединцима, нашем грађанству.
ул - купона. ЊЕ 3 из потрошачке карте за пи
!
сам на пошту код КалениНеве пијаце да предам експресну пошиљку новца. пред шалтером за препоручена писма било нас је око петнаестак у „реду, јер се ТУ купују и формулари за одашиљање новца. Свима нам се журило, пототову нама који предајемо новац, јер још једном треба да чекамо у реду да бисмо предали попуњене формуларе. Међутим, службеница се базирала на то, већ је врло жно мерила некој жени, која је дошла. на њен шалтер, шећер на прецизној ваги за моренну твретворучених писама. Ја сам је учтиво замолила да не «чини то за време рада, јер нас толико чекамо у реду, нашто ми је службеница одтоворила; „шта се то вас тиче.“ Изишла сам из реда жила управника поште му укажем на овакво понашање њетовог сљужбеника. Управник ме скоро није ни саслушао, већ ме је послао некој другарици с примедбом да је она контролор и да је то њена надлежност. Како нисам жтела више да се објашњавам, отишла сам контролору; показала своју легитимацију и замолила је да ми каже име службенице на
е о
том шалтеру.
Одговор ме је запрепастио:
па Што мене питатет Не знам ја! Зашто вам није рекао управникт То је њетова жена!
Мислим да овоме не треба =
какав коментар. ц. п.
у те" оку Види трун а У свом
не види
ошто је Народна библиотека
недељом _ затворена нз непо-~
знатих разлога (вероватно због
тога што трудбеници тада имају највише времена), није ми остало ништа друго него да дођем у понедељак. Када сам ушао унутра, обузело ме је неко пријатно осећање: дуга престрана сала, пријатно загрејана, бли„стала је од чистоће и стварала пријатну атмосферу. Нарочито уживање осети чоњец кала баци поглед кроз прозор, поред кота су се мотале разне особе, увијене до' гуше. Хлалан ветар гласно је завијао улицама, као да је за то нарочито плаћен, а снег вејао, вејао, вејао. Кишне капи, којима се није на време отворио падобран, те се нису претвориле у снежне пахуљице, падале су на плочник 4 разбијадле у хнљаду делића.
Пошто сам завршно прво поглавље романа, баших поглед на суседе; И унаоколо, Одмах ми се поглед, кад да је намазан пекмезом, залепи за паролу на којој је писано: „Не шарај, не цепај, не гужвај књиге. Чувај на. родну имовину!“ ИМ мало даље — „Ти. шина“. А када се · најзад одлепио склизнуо на. мога суседа, увидео сам да је то некн студент риђе косе, који је ставио језик између зуба, очи« ма шкиљио као кад сијалица хоће да ирегорн и стао ла подвлачи оловком књигу. Наравно, треба овде одмах рећи да није он од ових људи што шарају књиге мастиљавом. писаљком. Не, њему тако нешто никад не би па. о на памет, јер је он интелигентан младић и, да извините за израз, културан. Он подвлачи обичном олов-
Ком н то, онако, овлаш. Пошто је вшарао читав пасус, окрете лист н за. стаде, па поче да се смеје.
— Види, молим те — рече за себе њолугласно — формула кухињске солн
тел, редакције. 20- 443" во 2 ~ вена. 2 -210. Штампарија (Штампарско-издавачког. предузећа ' Парови се Србаје,
Пави Вик. Па Јашсовић, мек Ма 1-90601 14. плеј фи 28 у.
балван
подвучена а са стране стављена примедба: „Даљим кувањем добија се синтетичка гума“. Пошто није могао да одоли и сачува ову глупост за себе, обрати мн се овим речима:
— Видите, молим вас, клипана, хоће од кухињске соли уа добије синте-
тичну гуму, простачина једна! Још подвукао _мастиљавом _ оловком. Да ли верујете, друже, — вели он даље
—и побогу брате, да ја могу ла ски. нем цокулу и да таквим типовима упропастим њушку, Ево, овако, по губици цап — цап! (Изговарајући ове речи он затвори књигу и стаде ла лупа по столу). У истом тренутку као по команди, са свих страна стаде да допире шиштање: — Песст, о пошт... Себсте . ; 2 «= Да ли ви можете ла замислите наставн риђи даље, — да један... — Већ сам замислио, — добацих суво, желећи да прекинем разговор, па наставих да читам,
Он се насмеја још једанпут, про мумла неколико неразумљивих речи, па се и он загњури у читање, Наједном, скочи са столице као опарен, погледа у сат, па пошто је требало некуда да оде, а време му већ давно прошло, наравно нзгубљено у празном причању, он оцепи лист из књиге, сави на троје ин стрпа у џеп.
Други би на његовом месту узели пелу књигу, можда би чак понели и коју“ столицу, а он не, Њему треба само овај листић, којн ће — на крају крајева — и вратити, чим научи...
Излазећи на улицу, стално се сећа. јући оне примедбе, поче да се смеје:
— Охо-хо, друже непознати. Од>кухињске соли хоћеш синтетичну гуму: Ја бих теби дао да претачеш из шут љег у празно или да пецаш рибу, И ти ћеш сутра бити инжењер!
Душко МАЛЕТИЋ
у
а. амилијарна пошта
| ре извесног времена, дошла |
патчив трна:
пи | 71
пи а
анпнавана и а ет
УУ РЕРА 4 ЕНЕАЕ Оата
“ЈЕ
ГИ
ПНЕ АП АВИ ЕПА НА рР ЕД
пита
зе и
башти ено ари