20. oktobar

Споразум |

"ретставници четири велике силе на свом заседа| (њу у Паризу, укључују. 7 ћи ту н претставника СССР, одбили су ла приме и тшшају, 17 овог месеца,

Е рт аника народа, „Југосла-

је. Насупрот томе примили су министра. иностраних послова Аустрије, што је већ јасно

· говорило да ће уговор са Ау-

стријом садржавати закључке који ће се косити са захтевима народа Југославије, То се ебистинило. у коминикеу који је објављен по завршетку заседања: захтеви Југославије одби! јени су

На овој конференцији претставњици великих сила опоразумели сусе дагранице Аустри је остану непромењене, онакве какве су било 1938 године, као ида се од Аустрије не може тражити исплата репарација. Стваф је била сасвим јасна. Корултки Словенци који су се током _опог рата борили на страти савезника остаће и да ље у оковима Аустрије, продани од својих савезника, Исто тако, огромња штета коју су Југославији причнниле аустриске трупе у склопу хитлеровске армије, остаће као »ратна добит« Аустрији Министри #ностраних послова сагласили су се и споразумели да се Совдетском _ Савезу всплати сума од 150 милиона долара на име напжате за немачку имовину У Аустрији. Осим тога, да се задовоље ин сви економски захтеви Совјстског Савеза на тершторији Аустрије.

Жртва овог Споразума остала је Југославија, нанме корушки Словенци, чије је право да се уједине са својом матицом остало незадовољено- одбтјањем потпноника овог Споразума четири велике силе,

Наште народе вије изненадио став западних сила: он је 0дувек на свим заседањима како министара спољних послова тако и њихових заменика, како на конференцији у Москви тако и на конференцијама у Лондону и Паризу, био у погљеду Југославије неизмењен и лоследан-. Они су увек били врло одлучни. у одбијању _југословенских захтева. Тај Став задржали су и на свом последњем заседању у Паризу-

Претстазници _Југолавије на свим конференцијама били су одлучни и доследни од почетка до краја, Југославија је исти-/ цала свој захтев да јој се Словеначка Корушка прикључи и на та начин једном за увек ре– ши питање њених сународјњика ван граница Југославије, извргнутих германизаторским темденцијама аустриских птовиниста. Овакво решење задовољило би оправдане националне тежње _Корушких _ Словенаца. Југославија _ је такође остала доследна н у захтеву да то) се надоктади пттета коју су проузроковале аустриске трупе о"

на рачун

је су вршиле територије. Све до овог последњег засе-

окупацију њене

· дања, које се завршило спора-

зумом четири силе, претставни. ци Совјетског Савеза истицали су оправданост. југословенских захтева. У 1

Приликом | заседања _ савета министара у Москви априла 1947 године, Молотов је одлучно стајао на становишту интереса народа Југославије. На истој конференцији Вишински је рекао: »Југословенска влада инсистира на томе да се исправи 'историска неправда и тај затхев мора се задовољити«. Совјетска делегација том приликом вахтевала је да се у одговарајући протокол укључи формулација која карактерише став совјетске делегације по том питању. У тој формулацији исказана је сагласност соОвјетске делегашије са основаним предлогом југословенске владе о присаједињавању Словеначке Корушке Словенији, тојест матипи Југославији.

Даље. На заседању замени ка министара Спољних послова у Лондону 1948 године став Совјетског Савеза њије се променио. Он је непромењен остао. и априла 1949 године на састанку _ заменика, који је претходио конференцији мини. стара спољних послова У Паризу, на којој је и донето ово неправедно решење Заменик министра СПОЉНИХ послова СССР помагао је захтеве Југославије у погледу измене аустриске пранице Као и репарацноне захтеве" Југославије,

Такав је став био Совјетског Савеза до 17 јуна ове године. Његови претставници увек су истицали и бранили као оправдано захтеве народа Југорла-

Одбијајући да саслуша југословенског претставника џ пот. писујући споразум од 20 јуна, који националним _ интересима. Југославије 82 и њеним сународницима у Корушкој наноси огромне штете и неправду, Совјетски "Савез је отступио од свога става и узео став потпуно _ опречан – интересима народа Југославије.

Реакционарна штампа, још У октобру 1948 године, после појаве Резолуције Информбироа покуттавала је да прикаже ка ко се Совјетски Савез споразумева са западним силама на рачун _ Југославије жртвујући натттоналте тежње кору ктх Словенаца, Тако је >Дејти тела граф енд морнинг пост« 18 октобра 1948 лонео вест, да је Совјетски Савез предложио аустриској владњ обнављање преговора с Аустријом, и да се совјетска влада одриче подршке југословенских захтеваТу вест искористила је халапљиво аустриска штампа и покушала да је третстави као веродостојну. Агенција ТАСС демантовала је ову вест као

трубу измитиљотину. Затим је

угославије

>Фигаро« донео ласшну вест да се у Бечу воде преговори између Тита и аустриске владе. Ту измтиљотину прихватила је информбтроовска штампа, а нарочито »Иманите«, који је додао »да се не треба зачудити ако Тито напусти своје територијалне захтеве у Јужној Корушкоје» На сва ова писања југословенска штампа је врло брзо реаговала. Она је прихватила демант ТАСС-а, публиковала га и оштро нанала — аустриску штампу жигошући све провокације, лажи н измишљотине.

Информбироовској пропаганди вест »Фигара« о споразуму наше владе са западним сила. ма у погледу Корушке, послужила је као материјал веродостојан и потребан за оптужбу Југославије због Споразума са империјалистима на рачун својих сопствених националних интереса, Свакако да »Ммани~

те« није то учинио по Својој иницијативи. Међутим, догађаји су сами

показали да Југославија није та која се слоразумела с пмперијалистима на рачун _Словеначке Корушке, на рачун националних интереса својих на рода. Стварност је и овога пута показала да информбироовска пропаганда није одмакла даље од лажи и измишљотина

Последњи споразум о Аустрији који је потписао Совјетски Савез баца врло јасну светлост на његов садашњи став по питању југословенских захтева“ који су сви до једног одбијени“

Став Совјетког Савеза видно се променио оног момента када су четири министара великих сила иза затворених врата наставили Своје споразумевање које је нашло свог одраза у објављеном коминикеу, којим је одбијено право корушким Словенцима ла се присаједине својој браћи у Југославији, а истовремено додељено је Совјетском Савезу 150 милиона долара на име његових потраживања од Аустрије. Чињенипе су разоткрите лажи информбироовске штампе о споразуму Југославије с империјалистима. Да: ли се то она споразумевала, и ко се споразумевао и споравумео, набоље го. вори сам коминике објављен са конференције Савета“ министара четири велике силе.

Југославија је остала деспедна у заштити Својих националтних интереса, Она никад није одустала од своје борбе за присаједињење своје браће из Словеначке Корушке. Тај став Југославиђа је бранила од почетка па све до овот заседања и браниће га и даље, упркос овом неправедном решењу, упорно остаљући на линији свОјих захтева који се заснивају на животним интересима народа Југославије,

_ Бедглад пре Осам Роди

сваког Београђанина, Мако је од двадесет седмог марта до двадесетдругог јуна било прошло свега нешто мање од три месеца а у та три месеца се преживело крваво бомбардо-

|| апад Немачке на Совјетски Савез узбудио је

вање, улазак фашистичких паса у Београд, њихова

„халт“ м „аусвајс“, топот њихових чизама и језиво штектање ноћних митраљеза — ипак је у ушима јасно звонило: |

— Београд—Москва! Београд—Москва! —

"то није била само линија КПЈ. То је била мисао и тежња свих Веограђана и свих наших народа. И на речи „Београд—Москва“, које су потекле од наше Комунистичке партије, двадесетдрутог јуна надовезале су се нове пламене речи цк КПЈ и друга Тита:

— Би који стењете под окупаторском чизмом, сви ви који љубите слободу и независност, који нећете фашистичког ропства, знајте да је куцнуо час вашег скорог ослобођења од фашистичких 0свајача. Зато допринесите и ви ваш део У борби за вашу слободу, под воћством Комунистичке партије Југославије, Борба Совјетског Савеза јесте и ваша борба,.. ,

на Карабурми и чубури, на дорћолу и Вождовцу, на Чукарици и Ђерму, свуда по Београду људи су ужурбано коментарисали напад на братску Совјетску Русију и изјављивали своју спремност да се под заставом Комунистичке партије Југославије сврстају у редове бораца за национално ослобођење, бораца-заштитника великог "Совјетског Савеза. Илегалне партиске штампарије избацивале су хиљаде летака који су на све стране ширили пламен борбе, пламбн устанка. Брижно чувано и са кривено оружје после срамне априлске капитулације убрзо се појавило у рукама народних бораца. Припремали су се магацини за потребан материјал, набављала се опрема. '

А тамо, код непријатеља узбуђење није било мање. Подли и препредени шваба добро је оценио откуда му прети највећа опасност ми куда треба да упери свој главни ударац. Окупатор није рачунаа на неке „спонтане подвите“ Ђеопрађана и читавог нашет народа (како данас мудрују источни „мудраци“), нити је сматрао да Ње револвери и бомбе сами од себе да потрче У тајна складишта, да ће хартије саме да улећу у гештстнере и да ОТУД саме излећу и падају у руке народа. Окупатор је добро знао ко је у Београду његов највећи противник. Начелник управног штаба Војног заповедника Србије др Турнер истог дана, тј. 22 јуна, наређује свом верном чанколизу Аћимовићу:

„На основу последњих ратних догађаја, молим да се одмах изврзжне, према ранијем споразуму с Вама, хапшења свих водећих комуниста и да се нареди шефу полиције у Београду да јот ноћас изврши хашшење њему познатих комуниста града Београда. Ове особе треба затворити на Ади пи танлији.“ |

међутим, на велику данашњу жалост Јудинових пискарала, Београђани, предвођени својом Комунистичком партијом, помрсили су жеље, наде и планаве Турнера и Аћимовића. с Х

Београдски радници и омладина први су на позив Комунистичке партије пошли у отворену борбу са мрским окупатором и његовим верним слугама — љотићевцима, недићевнима;, Већ жрајем јуна и пометком јула. месеца радници и омладина имати су своје борбене. групе, десетине и: чете, своје десетаре м командире. ИМ акције су убрзо отпочеле.

Београђани су дубоко веровали у победу дрвене армије, у победу праведне ствари, У ослобођење угњетених народа од крвавог фапистичког ропства. Али, као и сви наши народи, они су сматрали да не треба чекати да слобода дође на тањиру. Томе их је учила Комунистичка партија и друг Тито.

— 'уУу бој, — читали су Београђани у протласу пентралног комитета КПЈ од 12 јула 1941, — јер то је наш дуг пред совјетским народом који се бори = за вашу слободу.

и на улицама Београда отпочео је бој, бој опасан, тежак и крвав, али упоран, славан и победоносан. У почетку су окупатори и њихове слуге могли само свакога јутра на кућама, плотовима и бандерама да виде ослободилачке пароле и позиве на борбу. Али још се њихов бес од тих парола није био ни стишао а већ су осетили сву силину борбе београдских бораца — партизана. Код Аутокоманде

% и „Мостара“, наДедињу им по другим местима омла»

Искоришћавању камиона

мора се посветити већа пажња

дотоварило 100 килограма млека.

_ је запаљена велика немачка таража у Гробљанској

ред осталог, нарочиту штету нашем аутосаобраћају. Не само да се не испоручују према раније

ним транама, мо у аутосаобраћаћу јот масовнтје почело развијати новаторство ом рационалтизаторство. Могло би се мавести низ примера и истаћи много људи ко ји су својим залатањем, тредлозима и изумима дали крупан допринос у савлађивању тешкоћа. Струтари, Паланчевић и Ристић, уочивши да шлајфовање фордовижх клипњача апсорбује струтове, конструисали су (у свом слободном времену) справу којом су не само ослобођени струтови да моту радити друти посао, већ је ефекат рада на шлајфовању клипњача утростручен. Слично су учинили и друтови Бела Јухас и Иван Пи-

пек, а сиилних примера има доста- поред освајања шовљих метода У прошзводењи (разтик зутоделова од довтаћет метеријата, шришнлао се м освајатњу нових мо погоднијих форми ортанизације рада. Док натши мехавичати у ремонтниљ и зуторадионицама за одржавање тереттих (моторних возила ортавизуђу рад на. бритадном систему, дотле наши најбољи возачи у сарадњи са транспортним радницима, приступају раду камиона са две смене шофера. И на овом послу већ има лепих резултата. Иван Сламашек и Антоније Делијованис, -шофери предузећа Ајутотранспорта ИОоНО-а, радећи у бригади возе један камион на смену. њихова кола пренесу у две смене то тона прађевинокот матершјала, а Јаковљевић и Андрејић, шофери из истог предузећа са својим камионом у две смене пренесу 7" тона материјала. Али, док трудбеници у аутотранспортној служби дају све од себе на. извршењу својих обавеза, има појединих предузећа и уста-

нова у којима одговорна лица не

воде довољно рачуна о коришњћењу теретних моторних возила. На пример, код предузећа — Градско

млекарство за 19 радних дана М

камиона од по 3 тоне, изгубило је на разним чекањима преко 80 радних часова. За исти период код њих је за утовар 22 тоне робе утрошено 53 радна часа, изко је за утовар исте количине, ђадећи на најпримитивнији начин, готребно свега 4 часа. Код предузећа

„воће м поврђе“ за 1 радних дана, поред тога, сито је за 40 тона робе, коју су могли пренети 13 ангажовано 22 камиона са осивошћу 66 тона, ови камиони су

· изпубили због непотребнот чека-

ња преко 190 радних часова. као што се види, само код ова два предузећа у тошу 20 дана, на дут товар и недозвољено чекање, изгубљено је преко 26 ауто-дана У раду. Овгко коришћење камиона, поред тога што поскушљује цену превежене робе, наноси нашој привреди ненадокнадиву титету. За 26 ауто-дана може се превести по нормативима у 'осмочаеном радном времену 520 тона ртлбе, а ако би ови: ауто-дани били ва располатању код људи као шпо су Сламошек, Јаковљевић и Андрејић, онда би ефекат њиховог рада био два, а можда и три пута већи. Даље, овакаг начин кориштћења камиона јако отежава, а често им онемогућава ортанизовање уредног одржавања истих. изтоварање појединаца да у њиховом послу има специфичности, па да збот тога камиони не моту бити боље искоришћени, није оправдано. Не може нико доказати да је правилно лшто је, на пример, камион Градског аутомобилскот предузећа радећи код „воћа и поврћа“, стајао 37 часова у ме сту и чекао на утовар робе, друти камиони лутали празни шреко 180 километара, а потом чекали још

по 22 часа да их утоваре. или

што је један камион на дан 5 о-

· вот месеца чекао у Обреновцу 4

часа и 25 минута да би се у њега

Јасно је да овакав однос према кортшћењу возила не долази услед „специфичности посла“, већ у првом реду због неинтересвања и небрите као и увреженот пттелног схватања појединаца да свању слабост у организацији рада треба покрити или отклонити транспортним _ средствима. Разумљиво је да се са оваквом прахсом мора прекинути. Данас. када је у свакој грани наше привреде један од главних проблема недостатак транспортних средстова, овакав се однос не сме трпети.

Транспортна предузећа морафу склапати уговоре са корисником, до: корисника треба обавезати да за коришћење возила мора створити услове. Оном кориснику који се не стара да створи и оно што је лако могуће, не треба дати камионе. Зар се можемо помирити са тим, да се код превоза хлеба у граду не може планирати7 да ли да трпимо да нам камион од 3 тоне за 9 часова рада превезе свега. 3.500 жилотрама хлеба, збот тога што, наводно, реуонска предузећа за хлеб немају довољно амбалаже, када им наши пионири знају да се амбалажа за

хлеб прави од дасака или од вр-

Бовот прућат Не само што не можемо, већ ми то не смемо више трпети. Руководиоци транстојртних предузећа не треба да се задовоље само тиме што ће корисник да. плати изгубљено време жамиона, већ се морају свим средствима борити да неоправдано изгубљенот времена не буде.

динци СУ секли дебеле немачке телефонске кабу ве, кроз које су се издавала смртна наређења ) у српског народа. пред киосцима и код продаваца новина партизанске десетине су за бб, бом остављале гомиле пепела од „Новог Времонач „Обнове“, „Наше борбе“ (чије и само име јако по, | сећа на данашњи прашки листипђ и других оку. | паторских новина. . још Немци нису били ни успели да дубље Дру У територију Совјетског Савеза, а у Беогр су од руке храбрих и смелих партизана почели ј, лете у ваздух немачки камиони и. складишта ођ | жја и да падају фашистичке главе. Месни ком тет Комунистичке партије, рејонски комитети Пар, тије и руководства СКОЈ-а претворили су се већиу 120 делом у штабове ослободилачке борбе. Они су а. стављали планоћђе за акције које су се У већину случајева успешно извршавале. На тај начин била

Улици, дигнуто у ваздух складиште оружја и му. ниције на Таш-Мајдану и у низу других диверзија окупатору је нанета велика штета. Скоро срако. дневно на београдским улицама горели су немачку аутомобили и камиони.

Када се окупатор случајно дочепао друга Ран. ковића м не знајући кога има у рукама, београд, ски радници и комунисти дали су све од себе да спасу друга Леку, Наређење друта Тита они су извршили 29 јула са потпуним успехом: друг Ле. ка је ослобођен из катџи окупатора.

помахнитали СС-овци уз помоћ атената Управе града Београда ноћу су блокирали поједине рејона у нади да ће ухватити „невидљиве“ борце за сло. боду. Насупрот тим блокадама партизани су дању изводили своју блокаду. Она се састојала у томе што полициски атенти,, услед честих убистава, ни. су смели да се крећу градом. Они су били прину. ђени да ограниче своје кретање само на најужи део центра, мако је Београд био пун немачке вој. ске, чије су патроле крстариле свим улицама. Бу, дно око београдских партизана вребало је издајни. ке на сваком кораку. Специјални полициски ауто мобил купио је ујутру агенте по кућама им одводио их у Управу града, а вечером их је поново развозид, јер они појединачно нису смели ни кући да се врате. Оваква „блокада“ омогућила је да сву читавом граду лакше спроводи ортанизација встободилачке борбе. У приватним становима групе девојака обучавале су се за прву медицинску помоћ и на тај начин оспособљавале за одлазак у партизанске одреде који су већ крајем јула и почетком августа дејствовали широм Србије. На другим ме

стима жене су плеле чарапе и џемпере и прикупља ле санитетски материјал, чиме су у великој мери поматале партизанске одреде. Стотине им хиљаде ЂБеограђава одлазило је потајно из града, пробија- · јући се кроз све непријатељске обруче, да се придруже партизанским одредима и ставе под непосредну војничку команду друга Тита, чије име је већ тада уливало страх у кости фашистичким окупаторима и које је за сваког нашег родољуба претстављало симбол слободе.

Али док је радни народ Београда на челу са Комунистичком партијом устајао против окупатора, беотрадска буржоазија се уљушкивала мишљу да ће под окриљем СС и Гестапоа успети да сачува накупљено од народа богатство да би у даном моменту поново дошла на државну управу. Где су тада били разни Митићи, Млићи, Бајлони, Узуновићи, Гођевци и компанијат Где су тада били њи“ хови политичари Недићи, Љеотићи, Гроли, гавриловићи, Лазе Марковићи, Кумануди им остала политичка трулеж из старе Југославије7 Опи су стали уз окупатора и директно или индиректно, отворено или прикривено помагали га да уништава наш: народ, Зато су и пропала сва настојања Комунистичке партије да се бар у једном делу буржоазије тробуди келико толико патриотизам. У преговорима Комунистичке партије са претставницима неких других политичких партија није могло доћи до споразума, јер се буржовзија срозала на позициј националне издаје. Али радни народ Београда пре зрео је издају београдске господе и у борби 'за своје ослобођење није поштедео ни њих, јер још стара пословица учи: „Потурица гори од Турчина“

У величанственој ослободилачкој борби, коју У отпочео у лето 1941, Београд је дао и своје велике жртве. Слика Теразија са пет обешених народних бораца и гробови у Јајинцима и Панчевачком Ри' ту остаће као вечити споменик борбе Београда који никада није клекнуо на колена пред туђин« ским освајачем, који се никад није дао покорити, У тај споменик узидали су своје кости народни жероји — комунисти Ђуро Стругар, милотш-Мртша Матијевић, Вукица Митровић, чланови Месног км митета Комунистичке партије им стотине других знаних ми незнаних хероја.

Тако је Београд одговорио на напад Немачка на Совјетски Савез и позив ЦК КИ и друта ТИТА у борбу против окупатора. Такав је био одтовор

вашет слободарског Београда жХитлеровским ре“ бојницима, одговор града-борца, који му је после | три и по године упорне борбе донео које су извојевале јединице славне Народноосло“ бодилачке војске уз неоцењиву и братску помоћ непобедиве Црвене армије.

дижући се у борбу против окупатора и за пе помоћ братском Совјетском Савезу, Београђави У очекивали да ће заједно са њима поћи у борбу Х грађани Софије, Будимпеште, Прага и других пре | стоница поробљених земаља. Међутим Београд ЈИ морао да доживи горко разочарење. Осим Варшаве У другим престоницама земаља поробљене Европа вије било силе способне да ортанизује борбу про тив немачких окупатора. Из последњег броја ЈЕЊЕ жевних новина“ видимо ,како су, на пример, гарски комунисти и „револуционари“ у току = вог рата у једној софиској кафани „водили борбу примењујући кафанску стратегију и тактику " филџанчиће црне кафе. Други пак део руков“, леца бугарског „покрета отпора“, колико нам тознато, за све време рата седео је У Москви “ отуда преко радиа „слао директиве“, имајући 7 равно, увек у виду „перспективе светске и пије.“

Таква је биља разлика између Београда У ђе. фије 1941 године па све до краја рата. Таква слична била је разлика између Београда и престоница, окупираних земаља Европе и ве но због тога „заслуге и успеси, рецимо, стичких партија Пољске, Чехословачке, Ма Румуније, Бугарске, Албаније ништа нису е4 него заслуге и успеси југословенске компарт,

Али прећуткивање херојске борбе 560 + току рата и руководеће улоге београдске па организације која је 11 под руковод тита повела Београђане у борбу, не може Београђане у њиховим напорима за изградњу цијализма у натпој земљи. већ данас се јасно а контуре новог, великог, социјалистичког који у своме срцу носи Централни комитет нистичке партије Југославије и друга Тита Х упркос свим бурама, високо држи велику и 56 диву заставу марксизма-лењинизма заставу |, за мир, напредак, равноправност м слогу међу. дима, миде „3082 ; :