20. oktobar
74
унији имам ава ен ЗРНО МТ ОР МАВАРА БМВ МАН НЕБИ
~
Ћ
ПАН Ан
спричаћу ти један догађај који ме је нај-
више потресао у целој офанзиви, —
обратила ми се Зага, м час отварајући
пиером своје крупне прне очи, тако
истактуте на мршавом уском лицу, час их затва-
рајфући као да хоће јаче да дочара трошло виђење, посета је да прича.
„.. Спуштали смо се у долину Идбара, као У котао у коме кључа хучна планинска река. пред нама се дизао громадни мгсив Прења, прошаран стегом, с тамнозеленим четинарима, некако туробно претећи. Кад пређемо. Идбар, ту чаробну праниљу иза које треба да настане сигурност и тишина, како смо храбрили колону рањеника, — хоћемо ли морати да се пењемо на тај тмурни зид са проседим прамењемт 3
Знали смо да је претходница већ очистила терен далеко пред нама до Невесиња, разбмијајући италијанска и четничка упорушшта, да је заштитница зуставила надирање Немаца, и да нас Борачко Језеро чежа са својом дивном тишином, својим чаробвим оглешалом.
Ђескрајна колона рањеника и болесника хотрљала се низ стрмо брдо као тешка бујица кад се топи снег. Спотичу се коњи, бетртају се петаши, клецају под носилима они који носе рањенике, љозивт, узвици, па и притушене псовке истуња»вафу ноћ, уз страшну грумљавину нечета штто се неттрежидно рутти доле, — а мрак те ноћи избутен је мнотим ватрама крај пута; нарочито у долини ттажти као у неком раскошно илуминираном граду. Крај ватара седе, ттћућурене, или леже, зпрчене, фуитуре, с бескрајно уморним али на све стремним изразом на мритавием лицима, која су била обасјана првеним одблесцима пламена. Требало мх је дизатм » тотстимати да иду.
шретазити смо Идбар, — сад смо „с оне страте“. Је ли сад почело нешто новот
ттред кућама неког села тиска. Гомила ликова најрадије би остала ту где се машла. Али треба ићи даље. Водича нема. село је четничко, музтикарди су се разбежали, а жене су се закључале и вритште као да их неко коље. Колона је прекинута, они предњи су одмакли, а знакова нема. Пред нама се метречио отроман планински маст, који одавде, У мраку, изгледа као један једини приступачни зид, мако се планина простире у ступњевима, а меЂу њима. воде за нас незнани путеви.
Испред једне куће, подаље, од ватре око које је већ био закрчен сав простор, спазила сам жену У градској одећи, мршаву, дрхтаву, а уз њу се птуМуришто дете, које као да ју је храбрило. Биле су некако беспомоћне м осамљене, јадне, те две фижуре, и морала сам да им приђем. Жена ме је погледата аттатичним погледом вррутвимх очију на бледом, помодрелом лицу. Мора да је пре ових напора била врло лепа и да никада није знала за напоре. Девојчица поред ње била је обучена у кратку хаљинилу и зимски каљутић, као да је недавно пошла мз удобне дечје собе у шетњу по граду.
Почеле смо разтовор. Жена је помало одговарала, као да јој тешко пада изрећи ма и неколико речи, али девојчица се живахно одазивала, трепКући радознало и паметно својим детињим плавим счтима. За њено биће од шест година, измучено повлачењем, маршем, хладноћом м гладовањем, ови дотађаји ипак су били нешто велико, о чему се може с узбуђењем разговарати.
— ми смо из Баније. Кад је тата пошао с бритадом у Босну и ми смо се повукле. Знаш, наши су морали да напусте онај крај. Добро нам је било све доскора, док смо још биле на слободној територији. Али онда је почело повлачење и оданде, м ево, већ месец дана се повлачимо с војском. Статпно се губимо од наше колоне. Мама се тешко сналази, Јуче су нас четници опколили, и били би нас заробили и заклали, али једна чета Крадјишпика нас је спасла, Видела сам коко леже у снету мртви ти глади брадати љуши... О, како би било дивно отрејати со и нешто топло попити!
Ова последња реченица, тако детињски искрена, отела се на крају приче стармалој мудрици, али им - ома је зната да је скоро немопуће оно штто.је пожелела, јер се ноћу мора марширати, а дању се због авиона ме може ложити ватра. Она је знала баш као и наштрекаљенији борац да је све те нужно док поптуно не изивемо из непријатељског обруча, им да чиоткуд не може би довољно хране за толико људи, та је то више рекла као нежу детињску жељу, као мтто би раније рекла: Како би лето било да моту полетети и хватати облаке...
Крај нас је пролазтла уморна и неуредна колома једне баниске бритаде. Као да се пренуо иза сна, један човек је застао, неодлучно оклевас, а опда несигурним корацима, пуним наде и стрепње, пришао. Био је оронуо, давно необријан, ати на левом рукаву је ммао знак политичкот комесара батаљона.
— Милена! Зора! Зер овако да вес нађем, Узвикнуо је мусло и стајао у недоумици; није знао да ли да их радосно затрти или да заттаче.
___- Тата!, — скочила је девојчица, а жена је само дитла:тлаву и пружила обе руке:
— “Звонко !
Толико тога има да се каже, а толико мало може да се каже. Стежу се руке, али и усне.
— Тата, ми трн дата нисмо јеле. Јуче су нес четници напали.из заседе, али су нас нашти спасли, — говорила је девојчица скоро поносно.
Звонко је укочено гледао преда се, махмналнио гладио девојчицу по прозеблом образу, .а онга је одједном, ухватившти се за главу и забацившши је, хистерично узвикнуо:
— А ми нисмо ни морали на ово да се режштимо! Ја сам католик и вама се можда ништа не би десмло код куће!
Али је онда постао свестан речи које је извоворио, а ухватио је и зачуђени поглед детета; а можда је одмах помистио да је то ипак варка и да би: они свакако страдали, — иљи се освестио: та он је одговорни руководилац. Спустио је руке, стресао се и рекао: 1 ·
— Не, не, то су глупости. Мора овако бити, Зар смем тражити да само нас мимоиђе горка чашат Али како то, Милена, да ништа мисте јеле2 Где вам је коњт Где су вам ствариг С ким идете
— Коњ нам је нестао са стварима. После смо заостале мза наше колоне, па сад нитде не спада-
' ме, — одговарила је девојчица. | Ја сам позвала жену и дете у једну колибу, тле
хватам у коштан са четникушама. Обећала сам да ћу набавити млека.
— А сад, треба издржати још дандва, док колома не стигне до Борачкот Језера. Тамо ће се моћи све средити. Г
Звонко ми је стиснуо руке: ·
— Хвала, другарице. Оне су тако бестомоћне, не умеђу да се снеђу. Ши
Стао се освртати у недоумици, у тешкој неодлучности. Његова јединица беше већ одмакла, само су се њени остаци повлачили по пуљу. полегавши крај зватара. Н 6 ;
— Морам да идем. Не смем да напустим свој батаљон ни на пола сата. Ето, полегали би где стигну, раштркали би се на пупу, а ми треба да будемо бар нека заштита болничке колоне.
на улазу у колибу прчевито је запрулио жену и девојчицу, као да је хтео да их понесе. Кед је полао, ушле смо у колибу. Жена м девојстица пожудно су упијале топлину свим порама, плућима, устима и очима, и мицале промрзлим третима као да су то нека туђа бића којима се чуде. Кед су лобиле млеко, које сам заиста на силу набавила, побостшно су га пиле, да осете сваку кап и у себе увуку сву њетову топлину. Девојчица је, поттившви,
— Као да се нека снага улила у мене.
Гледала ме је захвалним омима које нећу заборавити. Ја нисам могла водити о њима даљу бриту, јер сам имала да пођем по одређеној дужности. Поверила сам њих две једној другарици из коморе. Већ се у колови измешало све, и коморе, и болнице, и делови уморних јединица. Огипти је правац био — Борачко Језеро. Но колико дана јиш треба дондег Хоће ли бити још препрека2 .
Снет је сипао, ветар је брисао пљанином, по ћи се смрзавго прекодан отопљен снег. По тој клизавици требало је успети се са прењске висоравни на Вис, а одатле се спустити у нову долину према Бијелој. Уосталом, ти се тога сећаш. Требало је штто пре прећи преко Виса, јер је пут био изложен топовским метима из Коњиша. Гранате су прскале наоколо, а понесад, паделе и на љут. Ма пут — каскем. шут! Била је то уствари језива гусина,
ДИНАРА АНРИА РАНА ОДН АЛНЛАНАНВАНАРЛМНААиН нмв =
(ОхломаК)
падање људи, стоке, ствари. На тој голој леденој
чужи, као на некој аветињској позорници између тмурних завеса околних ума. мучила се колона
као у некој трагичној пантомими, једва се помичући напред. Коњи су се стрмотлављивали у по- | норе. и стењали умирући. Јуди су, клизајући се и баљансирафући, на леђима носили тешку муницију. Са коња, погођених гранатама, друтарице су скидате санитетске сандуке и носиле.их на рукама. А. како су се успели и спустили оним који су носили рањенике, како рањеници на коњима, то је за мене још: и сад чудо. У тој страхоти било је нечег величанственог, нечег несаломљиво херојског. Небо је било оловно. Потдекад се цепао сиви покров и над тим сабласним ликовима — сенкама које су се, центиметар по центиметар, мицале под топовском ватром, провириле би звезде, светле, хладне, далеке.
ма једној окуши, иза брисаног простора, ма нетоој малој тераси од стеновитих природних степенилљја, угледала сам два тела крај пута, Да нису носиопи оставили неке рањенике7 ИМли су неки, изтурени, заостати2 Припштла сам и натнула се. Два тела, једно женско и једно дечје, приљубљена једно уз друто — нису се мицала. Продрмала сам их. Нитпшта. При слабој светлости која се мучно пробијаља кроз облаке загледата сам се у та лица. Била“ су танка, прозирна, модро-бледа, усана стиснутих, а између очних катака само су се виделе пукотине стакленисаних очију. Лица којима је смрт већ де» ла свој печат потресне безличности, али лица позната: Милена и Зора.
Стајала сам, не звам да ли мало или дуго, јеф ти тренуци су готово ванвремени, — кад осетим да је неко стао иза мене. Из те поворке која је тежетазила неумитно, издвојио се неко и стао. Док су ме две мртве гледале из уских пукотина, својих стакленисаних очију, дошла ми је глупа помисао да то иза мене стоји Звонко. Зашто баш Звонко, откуд би то био баш онт Кад смо се оно срели, пре два или пре месец дана7т Где он сад може битит
простако сам се окренула. Срела сам укочен поглед, из којет се ништа мије могло прочитати. Био је Звонко. Гледао је безизразно, а тим умртвљеним потледом дртакао је и мене. Убне су му се развукле у гримасу налик на осмех, и рекао је:
— Трећи пут се нећемо срести у четворо.
Нисам знала шта да му кажем. Рекла сам само:
— Постараћу се да буду сахрањене. Неће остати ту. на путу. Е
Климнуо је главом и полако се окренуо. Можда није смео да попусти, да приђе својима, јер би постао слабијит 'Њетова јединица је шеуредно од-
— Морам да будем с њима, не смем их остављати, — мумлао је и пошао тешким, несигурним корацима, спотичући се и клизајући се.
Оевајало је сиво праскозорје. Сенке су се помало претварале у тела, али су сва жита остала сабласна. У тој сумрашној светлости гледала сам како одмите Звонко. Ња леђима је имао ранац, а на рану, споља, прописно причвршћену порцију, у коју већ давно није ништа примио. Одмицао је полако, али та празна чиста порнија најдуже ми је остала пред очима: она ми се, онако уредно причвршћена, чинила најпотреснији детаљ ма тој потруженој фигури која је посртала с последњим напором воље, да стипне и одржи на окупу своју јелинипу — та он је полититки комесар једног банискор батаљона. им мислита сам: да ли је сломљент И још: да ли су њих две морале умрети зато што су биле неотпођиније од остатих>2'
Јован ПОПОВИЋ
(из збирке: „Истините летенде“)
КОЗЕРИЈА
— Звррр.а.
=— Не, дођавола!
о ручку, летао сам на софу и — заспао. Чврето, јуначки. ИМ ставао сам знате, док спавам не гледам у сат — десетак, петнаест минута, шта ли. Кад од једном звонце: — Звррр,.. принципијелно не фермам зво+ њење. Ни телефонско, ни црквено, ни женско — никакво звоњење. Али шта ћу, сам сам у кући, а можда звони колектор: доноси ми премију класне лутриђе. | Отварам врата. — Стан друга Тражића, — Не, погрешили ете. — Опростите, Поспаност ми је разбијена, зли жеља "ла. још продремункам не напушта ме. Лежем поново и почињем да прелиставам новине, И, ах. блаженства, наслови, слоува, слике — ускоро све то почиње некако чудно да итра пред мојим очима, да трепери као јуљска јара. Веђе постају све теже, сан ме толица.., — Звррр....
Скачем као прободен хиљада+.
ма ,„липенадли,“
— Ко јег — Чик погоди, пимтенце моје 'маљо — одтовара ми непознат
женски глас, У
Отшкринем врата им ралознало
. провучем чупаву главу.
— Фух, опростите,.а ја мислила
да сте Мика. Мика Микић на ком страту станује
— Мансарда, друтарице! Поново сам легао. Алм сад већ узрујан. Управо зидни часовних искашљује трећи поподневни сат, А. ја у пет имам конференцију. Морам да отспавам, макар...
Пред вратима хладнокрвно сто је молери.
— Сутра стпочињемо посао, па да оставимо ствари.
— Какав посао
— Па маглање стана, друже.
— ДЛођавола са малањем, ште вас нисам звао!
тбчињем да бесним. И цигарету сам упалио, да би се смириб. Јер хоћу да продремуцкам, макар пет минута. Шет минута, само.
— Звррр....
— мштта требат — ричем из претсобља. — да потттнете решење о блекади девојачке собе.
Е, ове је сада други падеж, Одлична расаница. Не, сада ми се већ мање спава. Управо; не спа+ ва ми се уопште,
Откључавам браву.
— Ви сте друг Вишесобићт
Терест ми пада са срца, бес ми
уоп-
Трасс! Залупим вратима. МПроклет меувиђаван свет, Садисти. Не, нећете ме више, не. Ево овако, згужваћу новине и зачепити . звонце. Да умукне за свапда. М да ме остави ма миту. Да, па макар ризиковао да ћу истустити посету и самог Хајла Селасија! Али бар неће звони ти. А ја ћу одремуцкати. Пет, десет минута. Али на миру. Планирано — остварено! Узрујаност ме латано напушта, лежем понова на софу, а сладуњав дремеж. прожима ми тело, Почињем да тонем, лагано, пријатно...
— Бумм, бумм — тресу се вра-
та, потскакује брава. Бомбардо-
вање7 Не, земљотрес... Не, ни то, тропаст света!
— КЕ, хеј — вичем — како је то разбојништво, · ко тако дреко лума2
— Звонце вам не ради, лруже, а ја телеграм морам предати.
Установљујем да је телетрам за станара на четвртом страту. И одлучујем ово: нећу више да спавам. Али ћу зато седети ту, крај“ врата. И чекати следећег безобразника да наиђе. Да, чекаћу га. А онда Онда Бу га казнити! Са предумишљајем. Да, најпре ћу га гађати папучом. А на суду знам како ћу да се бра-
ним; „Друтови судије, постоји наредба о заштити мира грађана, па постоји увиђавност..“ Но, већ
знам како ћу. Само мека наиђе. . = Бумм. бумм — поново се угибају „врата. Отварам их бесно, с памучом у руци.
— шта је7.
Трредамном _ голобрадо _ момче, нема му ни дваестак лета. Уплашио се. Муџца..
ЖЕНСКИ ШАМПИОНАТ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРЕД ЗАВРШЕТКОМ
У Љубљани се ових дана завре
нава женски шампионат Југославије, трећи по реду од осло.
Главне _фаво-
бођења до данас.
риткиње за прво место су досадашња првакиња Тимофејева (Зе
мун), Јовановићева (Чачак) и Цвенкл (Љубљана). Неко време у групи најбољих биле Бачи-
су ћева (Београд) 5 Томљеновићева (Затреб), али су У фивишу. по сустале. у,
титулу првакиње брани Тимо+ фејева, чланица Земунског шах. клуба „Чигорин“. Она је добар познавалац шаховске теорије и има велико искуство у итри. су. деловала је у више махова на мушким турнирима и доста је њих који су са њоме изгубили партију. Студенткиња Верица Јо вановић из Чачка много је напредовала од прошле годиме, - = по општем суду стручњака је изразит талент. Она је на овом турниру успела да победи Тимо фејеву, којој је то досад први пораз на женским шампионати ма. Швенкл је првакиња Словеније и једна од главних конкуренткиња Тимофејевој.
Квалитет партија на женском ттампионату је на достојној висини. Учеснице добро владају теоријом, а нарочито се истичу својом борбеношћу, тако да се ретко која партија међу љита завршава са реми.
ж
Матни напад са двојним шахом.
Међу најопасније матне нападе долазе они са двојним птахом, којем претходи нека неочекивана жртва. Такви матни нападм опасни су У првом реду збот тота, што је претња готово. увећ скривена.
На слепој продукцији против 30 итрача једновремено, одитраној у Анверу 1931 године, белтиски првак Жорж Колтановски на класичан начин је у једној партији извео такав матни напад. Отварање је одбрана каро-кан.
Бели: Колтановски Амгтер 1. ег—е4, ст—26; 2. 42—44, 47—45; 3. 551—63, 45:64; 4. 523 : е4, Без—#6; 5. ш11—а3 (ра ћ %#о рте пуео Наиге м Ђогђи, Кокапоузк озфаућја на идагц ребака – 44.) 0р48:44; 6. 521—13, ра:—а8; 7. ра:—е2, р,с8—15; 8. 524 :16+, 27:16; а. раз:и!5, ра8в—а5 -; (Стлр Хил да укал МПаити пабгаг)ј; 10. 1,2с1—82, раз; 10 — 0 — 0, 015—е6; 12. рег—83! (Рмртештиј ројоХај ха та:т1 пара4 ротосм Чуојпок 5аћа. Ти розбауп #Фтеђа | праши !), Рреб:а22 (Ста пе уза; зкмуепп ргебпјп, уеб зе ТаКкотиа 1 та дтцећи ребаКкот); 13.
раз—а8--!: (ЕЛлекафпа тега, Која рттидије стпог Кгађја ба доде род тпдаг Рабемје.ј. Жев:ав; 14.
та2—а5 +, каз—.сев 15. Тат—а8 тај
— Ввви стте птредессседник кућнег сссавета7
— Не, нисам, дрзниче, и бежи ми с очију, иначе — оде глава!
Младић се сјури низ степените брзином комете. А ја сам од "стао изненађен сам собом: оди“ ста, претседник сам кућњег савета. Мзабран већином гласова: шта то радимт
— хеј, младићу, вратите се, по грештио сам!
Но то је сада већ било теже. Младићу је требало пола сата да се накани да поново дође пред мене, Али ипак, дошао је. И ре као ми: :
— Знате, ја сам студент, доле из партера. из партера. Па учим. А сваки час неко звони. Траже разноразне, Па, силом прилика,
постадох обавештајни биро. А смета ми то, не моту да учим. па бих вам, 62о претседнику
кућњег савета, предложио да направите један списак станара. Да тражиоци ве лутају м не узне миравају станаре, па...
Скочио сам од одушевљења Да затрлим младића. Али он, јал ник, већ је изгледа био у по друму. |
Но, да не дужим. Исто поподне истакао сам списак станара на видном месту. М од тада уживам
благодети _ поподневногт · одмора. Како је идеја проста била! Н. Новак
о наложили .м сам се Ћ . . «к сео били у ПРИ НУДЕ НЕМЕТА. ПИР си чљтому љ у ђ иб а ељљаљ мањђ ча а ањ аљ њ бљЊ бљ е љбљањ а, ељаањ љаљ ђ љњ љу њ 7. љ с еањбњ
5 | у нарруствент ут <> ми “ етапни" Фдтовории. уредник Дратутин-Шолајић-•-улице Драгослава Јовановића ДУ • Тел, 20-445 • Межовни рачун 1038060386 7 пошт. ах 192 " Штампа Штампарско предузеће „Гласе, Безттад. Блајконићена гулижа, Бове