20. oktobar

с==

| “4 = = „Ири др ен -- р Е БЕЕН == зЕ Шин ЛЕ не БјЕВ Ез = За ве ЗЕН 5 БЕО БН пи БЕБЕ Зе ЕН БЕа да шале

жтљљ

Још нешто о грчком питању и закулисној политици

такозваном с грчбом питању

много се расправљало на

Четвртом редовном заседању

Генералне скупштине ОУН. Поред тешких оптужби монархофашистичког режима, поред јавног „расправљања грчког проблема било је и много закулисних разговора и нагађања. О томе је већ било речи и у нашој и у истински прогресивној штампи у свету.

За време опште дискусије о Грчкој искрсло је и питање судбине истакнутих трчких синдикалних руководилаца над којима су монархофашистички · судови изрекли смртне пресуде. Било је очекивати да ће нека од делегација демократских земаља иступити против ових злочина атинских монархофашиста. То се и десило. Делегација СССР поднела је резолуцију у којој је тражила да се спречи погубљење грчких синдикалних руководилаца. а претставници Југославије свесрдно су подржали тај совјетски предлог. Али шта се догодилог Уместо да се иде до краја, да се монархофашисти присиле на отступање, на ослобођење грчких демократа, изненада је совјетски министар спољ-

них послова Вишински одржао састанак са енглеским претставником у ОУН господином Макнилом. Како је јављала инострана штампа између њих двојице водили су се „приватни“ разговори. Резултат ових преговора непосредно се осетио и у Генералној скупштини. Карлос Ромуло, претседник Генералне скупшине ОУН, објавио је саопштење „које је дошло као изненађење“, како су јавили страни листови. Велика Британија и Совјетски Савез су се споразумели да се одгоди гласање по совјетској резолуцији. Да ли је то значило и одгађање извршења смртне пресуде над грчким демократама7 Није. Атинској влади дате су одрешене руке да би се тобоже „смирила свађа“ у Грчкој.

Изјава филипинско-америчког генерала Ромула о преговорима Макнил — Вишински није изазвала посебно велико изненађење ни међу прогресивним људима у свету нити у нашој земљи, јер је то последица оне добро познате политике коју совјетска влада спроводи у послед-

ње време.

Марионета Бао Дај „забрањује...“

едавно је агенција Јунајтед

прес донела вест у којој се,

између осталог, наводи како се „из вијетнамских кругова сазнаје да су кинески националисти молили Бао Даја, који влада великим делом Француске Индокине за слободан улаз у земљу, али да је он то одбио“. После тога ову вест, сама мало проширену и прерађену, пренеле су и неке друге агенције и листови на Западу. Зашто је лансирана ова „патка“ и шта би се, међутим, по њој могло закључити2 У првом реду то, да марионета француске колонијалне буржоазије, Бао Дај господари Вијетнамом им да је он истовремено нека врста оличења демократије,у Вијетнаму и уопште на Далеком Истоку. Но, ни једно ни друго није тачно. Бао Дај је пре неколико месеци поново "устоличен на престо Вијетнама, али не у земљи Анамита, него! на једном француском броду у водама

Глигори

ребу је завршен У шампионат ФНРЈ, који је трајао до 30 окто-

Сајгона, чуван француским бајонетама. Допремљен је и искрцан да буде јабука разора у вијетнамском народноослободилачком покрету, да окупи око себе што већи број домаће вијетнамске буржоазије. То се није десило. Бао Дај, о коме је француска реакционарна и блумовска штампа писала навелико, хвалишући га као владара и демократу, нема никога у себе. Он нема ни војске нити ослобођене територије. Чува га неколико мамелука, од његовог бившег царског сјаја и помпе није остало ништа. Он прихвата и има само оно што му пруже француски завојевачи и амерички империјалисти.

Овакав Бао Дај, сензал Индокинеске банке и америчког финансиског капитала не може да пружи уточиште с чанг-кајшековцима из једноставног разлога, јер није нашао места ни за себе на вијетнамској земљи.

У >" >- = _______._________-–ељљ-љае <> > <> <> <> > <> <>

ИЕ оевевевновавре

ул

оооеоеоооовоововезооовоеововоосовосооовеавове возова одоре ето ово

оое.аое

Између два зла - мање

устриски информбироовци показују чудовишно схватање

стратегије и тактике радничког покрета у данашњим условима. После отвореног бојкота борбе корушких Словенаца, они нису успели ни да израде јасан став према аустриским десним социјалистима. То показује и ова чињеница. Недавно је за покрајинског поглавара Корушке поново изабран. Веденит, функционер социјалистичке странке. На какав је начин и са чијим гласовима _ „социјалиста“ Ведениг изабран у Покрајинску скупштину Можда су претставници КП Аустрије у покрајинској скупштини гласали против његовог избора, јер без сумње познају његову проштлостт Не. Воћство аустриске Партије преко свога посланика Цофенига гласало је за Веденига да би избегло „опасност од антикомунистичке већине“, Образлажући свој поступак тим речима Цофенит је на крају крајева санкционисао антидемократску политику у Корушкој. Неко се може упитати није ли Бедениг изменио своје политичко мишљење; корушки Словенци, каоси сви демократи у Аустрији, знају да он то сигурно није учинио. Па да ли су аустриске демократске снаге добиле тиме нешто што су подржале Вединга2 Мало ко у то може веровати, Искуство у погледу сарадње са десним социјалистима како у западној Европи тако и у самој --устрији говори управо обратно. Десни социјалисти претстављају онај мост преко кога реакционарне снате покушавају да пасивизирају и онемогуће борбу радничке класе за њена права и независност земље. Конкретно, Веденитова изјава да ће се борити против сваке коалиције са фашистима (вероватно је мислио на једног јединог посланика фашистичког Савеза независних У Покрајинској скупштини Корушке) има чисто декларативни и пропагтандни карактер, јер он нема никакве потребе да се удружи са јелним фашистичким послаником када већ уско сарађује са аустриском народном странком. А тактика посланика Цофенига и воћства његове партије оснива се на погрешној рачуници, на оној — између два зла бирај оно што је мање, без 06зира на то какве ће бити после-

дице касније. |

•

југословенски првак др Трифуновић имао је одличан старт и из првих шест

ћ победнин југословенског шампионата

овом турниру Фсвојили мајсторску титулу, док је Фудерер постао мајстор још Херцегновом.

на полуфиналу

Ф

0 ЈЕ БИЛО овако: горе на спрату становао сам ја а доле испод мене ширило се, огољено и јадно, то београдско двориште. Тек овако из птичјег лета ствари добију свој прави значај: збиља, колико мало простора за толике људе!) Са мога трећег спрата новог зеограда гледао сам један део старог: Београда: једно дуго двориште (улица уствари, јер је излазило на две улице, капија трулих и палих које се нису могле затворити), двориште гњило од воде која се разливала са чесме и запушене помијаре, претрпано са обе стране низом опалих етраћара, кривих врпта, неједнаких прозора, шупа чије су пукотине запуглене крпама, или покривене комађем зарђалог плеха „јер се у њима живи, двориште вечито у покрету мокрог рубља које лепрша под ветром, дима из сулундара који избијају кроз прозоре или врата од шупа, деце која чепркају заједно са кокозикама и мачкама по сметлишту у потрази за предметима као што су кутије од конзерви, пробушене шерпење, старе ципеле и све остале ствари које би се дале употребити за игру на празном плацу, с друге стране улице. Насред дворишта расла је једна џеуматична кајсија, сва у ивргама, поцрнела од дима, изломљених врхова, Свет је пролазио двориштем, улазио и излазио кроз многобројна врата, крај којих су се бабе, седећи на шамлицама, сунчале на првом пролећњем сунцу; жене су прале, њувале, свађале се кроз прозоре, тукле ло попепаним туревима децу, а онда се одмарале на једној од капија, гледајући свет што пролази, и онда помово одлазиле на рад. Временом сам научио да препознајем известан број лица, дајући им звања, пратећи са своје висине њихов трудан и монотон живот. Било их је који су ми били равнодушни, чак и одвратни; било их је које сам волео, осећа ући једну живу симпатију за њихове мале маније и навике, погађајући унапред шта ће учинити, не разумевајући уосталом увек смисао њихових покрета, њихових одлазака, нестајања и поновних долазака. Прво сам приметио две девојке. Седећи за својим столом, за радом, пред отвореним балкопским вратима која су примала у себо тачну слику дворишта, видео бих их, тек негде око подне, како претрчавају до лупе где су ваљда кувале, — јер би се крив сулундар почињао пушити — до чесме где су узимало воду, необично, разбарушене, босих ногу у разгаженим ципе« лама или патикама, Затим би поново нестајале до првог сумрака, када су излазиле дивно обучене, једна црвеног, друга плавог шешира, несигурно газећи због високих потлетица по неравном и љиггвом памелу дворишта, Изгубиле би се у сумраку, лаке као два привиђења, Звао сам их „оне“,

Сав мој интерес затим је привукла једна друга особа. Витка, висока увек у истом тамном капуту у истој црној хаљини, њено лице, чије црте нисам могао распознати због даљине, било је једна светла мрља. Одлазила је журно У четврт до осам, враћале се после пола један лагано, да би У четврт до два поново отишла. Чиновница, продавачица, мала дактилографкиња2 Улазећи кроз капију у двориште, она је једним тромим, меким, увек истим покретом, откопчавала свој капут, а затим отлуштених руку долазила до чвргаве кајсије и гледала часак у њу. Једном је дохватила једну гранчицу, савила је до себе, разгледала мало — или разми“ шљала: штаг какве мислиг — а онда пустила. Она је била тако мека, светлост њеног лица тако млечна, витких ногу, крста, да сам је одмах без размишљања назвао „Девојка“, Волео сам Девојку. Волео њено лице које је даљина мутила. Волео њен стас, њене покрете, Али зашто је застајала пред тужном и голом кајсијом7

Из стана до оног у коме је становала Девојка, излазио је пред подне један чудан човечуљак. Одевен у црни герок који га је обухватао са свих страна све до колена, са штапом чија је савијена ручица морала бити метална, јер би по некипут блеснула под сунцем, у белом панама-шеширу, он је лагано ишао двериштем, застајао пред овим или оним вратима, проговорио,по коју реч са ужурбаним женама, настављао даље, штапом лопретио деци, подизао са земље какву ствар, парче гвожђа, обруч од бурета или што ситније, раз» гледао, размишљао, а онда нађену ствар вешао по ниским гредама нахерених кровова кућа или шупа. Све је било искићено том старудијом подигнутом са земље: деца су по сле по цео дан жудно то моткама обарала; не увек са успе» хом. Стан човека био је најуздигнутији, улазило се у њега преко три степенице од црвене цигле, имао два прозора, на ивици крова велики — бокор вечито зелене чуваркуће. Недељом, на левој страни човековог герока појављивале се три-четири медаље. Зашто сам га онда називао „Рентијером"7

Друго нисам схватио где је један младић проводио ноћ; или куда је тако рано излазио. Ма колико рано устајао, никад нисам могао да видим када одлази; преко дана га није било код куће; око седам часова изјутра он је долазио однекуд,

страшно каљавих или прашњавих ципела, чистио их дуго и пажљиво пред својим вратима, умивао се, го до паса, на чесми — лепо, мрко и снажно торзо '— доручковао седећи на клупици, где је пре тога очистио ципеле, а онда узимао из куће књиге или забелешке и одлазио. Студент је био — то је било несумњиво по држању, по оделу, по књигама, али шта је још поред тога7

Још: један човек враћао се кући изјутра, али његов сам одлазак увек пратио убече: носио је преко руке бунду од јатњеће коже и дуги мали кожни куфер; жена његова, 3амотана у жуту вунену млраму везану унакрст, пратила би га

-<Ф <> >> 4 4» 4> 4> 4 <> 4> > 4» <> <> 4> <> 4> а» 4> 4> > а» «> <> < 1

има иза себе заиста сјајну шаховску прошлост. Он је први мајстор у свету

Ивков који је обишао читаву Земљину куглу.

|

Г ~ _ велик:

· „сјајну страницу У листи

ђе

бра до 23 новембра и на коме је

суделовало 20 најбољих наших шахиста. Првак државе у шаху је Светозар Глигорић, чији је успех потпуно заслужен. Читав турнир одиграо је са великим залагањем, а показао ја више знања и сигурности у игри него иједан други учесник. Напад је сваки пут водио са ванредном прецизношћу, а У одбрани са истицао својом упорношћу. Његове партије са Пирцом, Милићем, Томовићем и Јаношевићем, у којима је за извесно време био принуђен на де" фанзиву, примери су изврсне одбране. - Са пирцем и Милићем одржао је реми, _ док је Томовића и Јаношевића у против_ нападу победио. Глигорић је на шам-

__ пионату пружио игру заиста достојну

ликот мајстора. Његов велики напре| дак посведочује чињеницу што је он о-

__вога пута сам на челу табеле. Године

1 на шампионату у Љубљани Глиго__рић је првенство делио са ТрифуновиБа а у Београду са Пирцом. Ппобеда Х шампионату претставља нову досадашњих Глигорићевих успеха.

___Ванредан финиш дао је велики мајстор Васја Пирц. После прве половине турнира он_ је имао скромно место у сре_ дини табеле, а затим 'се нагло уздигао, претекао многобројне конкуренте и коначно заузео друго место. Овакав фи_ниш, какав је дао Пирц, заиста се не | памти на југословенским шампионатима. _ Супротно од Пирца, бивши троструки

партија начинио је пет поена. после: тога Трифуновић је неочекивано попустио тако да је испао из конкуренције за титулу новог првака. Виши пласман са такође очекивао од Рабара и пуца, али су они подбацили нарочито у сусретима са омладинцима.

Тлавно изненађење турнира претставља сјајна игра омладинаца Матановића, Ивкова и Фудерера. Матановић ја међу осталима победио Трифуновића и Рабара, Ивков Пуца и Тота- а срудерер Гермека и Пуца. Уз то су Ивков и Матановић ремизирали са државним прваком Глигорићем; Ивков и Матановић су на

ХО М

Светозар Глигорић; Васја Пирц

%

# +

спада данас међу најмлађе мајсторе на читавом свету. Сва тројица младих наших мајстора су данас нада југословенског шаха. Они су се уздигли благодарећи планском раду шаховских руководилаца, који таленте не остављају саме себи, већ са старају за њихов прзвилан развој. Тако се код нас ствара нови лик шаховског мајстора, чије су особине борбеност, упорност, воља за победу, свестрано васпитање и љубав према својој социјалистичкој отаџбини. Млади мајстори нису једнострани како су то били стари шахисти, већ се истичу не само на шаховским такмичењима, него и у школи и на раду. Они се такође старају и за своју физичку кондицију. Тако на пример, Ивков се бави атлетиком и пливањем, а носилац је и омладинскае значке фискултурника. Упорним и планским радом Ивков, Матановић и Фтудерер дошли су до мајсторске титуле, која им даје разна права и могућности за даљи напредак, међу којима је такође учешће на међународним сусретима. Титулу мајстора на шампионату поститао ја и љубљански шахиста Гермек, који се истакао чврстином у игри и зрелом стратегијом, Мајсторски кандидат Караклајић освојио је трећи мајсторски „бал", тако да се још више приближио мајсторској титули. Још: свега један такав успех, па ће и он постати мајстор. Одлично се држао на турниру велики мајстор Бора Костић, који већ преко 40 година наступа на шаховској арени и

" 2 у И » «а -Ф» -<» «0» <д» «> <> -Ф» «а» «а» «0» «> «(> ар» «дар «а» «а «а» а» << «Фр» «ве 6» > <Ф» «ди «0» «>=» <> «> «> «ф» > Фа» <>» «>» <>» «>>» Ф ++» >>> <> > об <> <>

Многи велики данашњи мајстори су били његови ученици и играли са њиме у почетку своја каријере. На једној Костићевој симултанки 1926 године наступио је и данашњи светски првак Ботвиник. Костић и данас даје прилике младима да се од њега уче па и поред 63 године суделује на напорном турниру као што, је овај шампионат. Он не примењује само нове варијанте, већ и стара отварања. Зато његови млади противници _ морају да студирају и старе теорискае системе, а то продубљује њихово шаховско образовање,

Квалитативно је У шампионат несумњиво најбољи после ослобођења. Подробније анализе партија даће.о томе касније још тачнију ецену. Наши мајстори проучавају шаховску теорију, проналазе нове могућности У нападу иу одбрани, уносе нове идеј и допрносе отиштем развоју шаховске уметности. У шаховским књигама и часописима у свету све већа пажња се данас посвећује приказивању југословенског шаха, анализи партија и теориским новостима јутословенских мајстора. За ово нарочито сведочи велика тражња билтена шампионата ФНРЈ у иностранству. Као и сви досадашњи финални турнири, и овај шампионат значи даљи корах напред у изградњи шаховске културе У нашој земљи, у уздизању међународног угледа југословенскот шаха и у ширењу истина о великом напретку наше социјалистичка домовине.

А Џун ју

2! > <> <> <> <> <> <> «в> <> <> <0> <> <> <> <> <> <> <> <5> <> <-> <5> «2> «<> <0> «> <> <> <8> «0» <0>

Бранимир ЋОСИЋ

47!

до капије, тајала за тренутак, он ваљда говорио смеаИ. она га о маја и ситна, пред њим. Он се нагињао, ру- | ку заузетих својим стварима, љубио је невешто у чело и од лазио у сутон, док је она још дуго остајала на капији гледајући за њим, руку скрштених под грудима. Железничка капа и фењер закачен о мали куфер говорили су ми довољно о човековом занимању, о тамним ноћима, о мостовима. о пр“ веним и зеленим сигналним знацима, о журби по мрачним | станицама. Једног дана не дође: жене и бабе су трчале, мала.

жена у жутој марами их је слушала, изг бљена пред својим вратима, док је један лист беле хартије — телеграм7 ишао из руке У руку. Крај жена стаде студент, узе хартију прочита, постоја и оде; девојка учини исто. Она сустиже пред капијом студента који је можда само зато у том часу стло да припали цигарету, почете разговарати, руковаше се. Али се студепт, који је увек одлазио У другом правцу, пре“, домисли, окрете, сустиже Депојку ми оле са њом. Од тога лана одлазили су увек заједно: оп ју је дочекивао мало даље од капије, Неколико а от оног јутра стиже железничар: огроман, једне стопале у великом четвртастом белом завоју, ослоњен на штам; за њим је његова жена с муком

1

вукла његову јагњећу бунду. 0 „и а ; Ј љ |

И онда настадоше дивни дани. Од раног јутра железничар се намештао на клупици нопред својих прата, повређене ноге у белом запоју подигнуте на једну шамлипу, и ту пушто, бучно и са гестовима причао, свима јамачно све исту причу, јер је помапл.ао све исте покрете рукама како би ко нов приступио („вагон се изврте, ја изгубих равнотежу. али се ухватих рукама за полугу, и тако сам висио,..“). Рентијер је климао главом, студент једном седе крај њега, девојка се у подне, пре него што стиже до своје кајсије, задржа и саслуша, Жене су приносиле своје ПАЕА и седале у круг, слушале и крстиле се, људи стајали пушећи, мала жена у жутој марами износила кафе и служила. их

Пролеће је било топло, без кише, Ускрс прође у велико! талами и свирпи. У три маха групе цигана са тамним басом измећу себе Упадале су у двориште-и почињале пред свима релом' вратима тушеве, маршеве, кола. Једне породице би излазиле напоље, људи у кошуљама или прслуцима, са чашама у рукама, женске главе провиривале преко њихових рамена са уживањем су слушале свирку, са других врата би их отерали, и почета свирка би чагло престајала у жатору питана опкољених децом. да почне који час пред другим вра-_ тима, Железничар задржа једну дружину дуже, даде сваком по чашу вина, отслуша два кола и две лесме, јако разлраган и Иисливши и сам зато време неколико чаша. Рентијера не приметих целог тог светлог дана; његова врата остадоше

у

затворена, прозори застрти завесама. после топле

Квргава кајсија је кретала. Једног јутра, кише пред зору, видех је где се расцветала. Али ПЕН

то чудо непримети нико: то болесно дрзо, усамљено, и А а испарењу помијаре,између мемљивих станова од собе и кујне, ссуто тим облаком нежног ружичастог ивета. Једино Девојка када се врати са посла застаде као опчињена још на капији. Цело време до поласка на рал она преседе под дрпетом, не радећи ништа, ослоњена 0 стабло, под цветним гранама. Једном се само подигла, савила грану и поми» рисала, Онда оно застајање данима7.,. Би ми јасно: Девојка . је чекала да дрво процвета,

ИМ дрво је цветало. Неколико дана оно је било чисто п свеже, Онда почеше провидни листићи ла опадају. Ралио сам за својим столом, отворемих балконских врата као и увек. Бејах већ отпратио на посао све своје познанике из дворишта; железничар је усамљен селео са својом повређеном ногом, Рентијер још: не беше пошао у своју инспекцисну шетњу. Преко неравних кровова, у даљини трептала је челична пруга високе Саве, са њеним мостом на лукове, њеним шлеповима и лађама, са њеним бујно зеленим оџацима; ваздух је био чист и прозрачан, да су се могли, под. раним сунцем, угледати не само виногради и Авала улево, него и обриси Пера удесно, много лаље, сасвим далеко, на самом обзорју. Радио сам без напора, и сирене аутомобила (који су пролазили доле улицом) нису ме могле привући, И тада то мирно м светло пролећно јутро, зеленог неба, сва та свила тишине би поцепана једним вриском, отромним вриском једне жене који се диже као ракетла из дубине дворишта, Једна од двеју отмених девојака које сам звао „оне“, једва обучена у неке свилене рите, тек устала из постеље, викала је са свога прага, говорила нешто неразумљиво, чупала косу, јурила у кућу и поново на двориште. Из станова су куљали домороци, скупљали се, климали главама, умиривали девојку која је и даље кукала, али све промуклијим гласом. У стан уђе само једна баба са свећицом, погурена; девојку огрнуше, им она се шћућури крај зида. Железничар и Рентијер су се објашњавали: они послате једног дечка и чеђане се Бастави. Двориште се у час мчепуни. Нејасни жатор испаравао је У чист ваздух. Полициски писар у својој првеној капи, праћен жандармима, једва. се прогура и нестаде иза врата, За њима ућоше још нека људи, и мало затим изнете између себе једну лаку ствар која је ммала људски облик, увијену у један избледело плави чаршав. Девојка ирај зида врисну, полете према људима, али нагло замукну нестајући између нагтнутих жена. Када је дозила к себи затворени аутомобил сл прпим крстом већ беше отишао. Писару су за то време дати столицу, довукли један мали сточић, он је писао погурен, дизао главу, жене пролазиле м одлазиле, Наиђоше и два млада човека, снимише улаз, уђоше У стан, снимише једну од две девојке која је остала, записатше изјаве, снимише узгред и железиичара са његовом. белом ногом, и одозце, заједно са писаром, пушећи.

То вече могао сам у новинама прочитати. све, дознати сва имена све тајне оне две месрећнице, дознати ко је уствари Рентијер, дознати још многе споредне ствари о двори. шту, али ја не отворих новине. Зар нисам знао више. не знајући имена, занимањат Зар нисам осећао како живе, данима, ту доле испод мог балкона, у том смрадном дворишту, тде је јелина лепота била процветала кајсија и Депојка. заљубљена у њуг

Све је ускоро поново ушло у миран ток: Железничар је почео да хода без штапа, кајсија је цвет заменила светло зеленим листом, једна млада жена, коју до тада нисам запазио, безбрижна, ргвнодушпа према целом свету, дојила је своју бебу, и Девојка, враћајући се са посла, застајала је сада, не више пред дрветом, него пред оном малом женом, као опчињена сликом бебе и млечних, набреклих груди, са којима се беба, на топлом сунцу, нахранивши се, играла. Али се тада појавише људи са моткама обојено бело и црвено, са челичним мантљикама за мерење које су се грчиле блескајући по земљи. Деца су облетала око људи, препосила им мотке, затезала пантљике, док су домороци брижно стајали у групама. Месец дана после тога, домороци беху подигнути. Чула се велика граја, пред вратима су се дизале хрпе најнемогућнијег намештаја, таљиге, вучене од мршавих и ислужених коња, су улазиле на једну капију, товариле све те поцепане сламаре из којих је испадала слама, све те столове истањене од рибања, столице на три ноге, по који леп чист плехани бео кревет са сликама на странама, зарђале казане за веш, судове од плеха и туча, излизане јоргане, увеличане фотографије — и онда излазиле на другу! капију, док су кочијаши, хајкајући, под пазухом носили највеће драгоцености: огледала, мала сиротињска огледала 'у чамовим рамовима, или старинске зидне часовнике. За њима су жене потезале кавезе са живином, тегле са туршијом, одојчад; бабе су стезале у наручју своје мачке које су 0чајно завијале да се до мене чуло, глава умотаних у мараме или стрпане у зембиле да не виде којим путем одлазе. До подне све је било празно.

Вече је затекло двориште потпуно непокретно. Куће нису биле мање, кровови, ништа кривљи него раније, али ипак све беше некако намах остарило, осушило се, расточило се, распало, претворило у леш на који је падало вече, једно бескрајно мртво вече. Животна река беше усахла, река ко» ја је својим жагором, својим дахом, испуњавала сваки ву ове рушевине, |

Онда...

Онда су камиони довукли читаво брдо дасака, машине, људе са будацима, — и у облаку прашине цело то гнусно двориште, све те страћаре почеле су да се круне и нестају. Рентијерова чуваркућа је била ишчупана, и бачена у прашину, кров над Девојчиним станом диглут, кајсија посечена, јер камиони нису могли проћи, И тако, дигнутог крова, повађених врата и прозора, срушеног лица, станови у којима 1. живео, патио, волео, умирао, рађао се и вешао читав. један У род,, указали су се грубо обојени под јаким сунцем, јадни зидова поједених влатсм која се дизала од подова, зидова на којима су се јасно видела места где су стајале фотографије и ћилими, где су годинама закуцавани ексери и убиЈане стенице, Било је бестидно гледати то старачко тело са, кога је здерана хаљина, Када је дошло вече, највећи део био је оборен; ту и тамо стрчала су јача парчад зидова обојена плаво, зелено или ружичасто. Мрак је изједначио све, Људи су пред улазом у двориште, око гомила материјала, запалили мале светиљке, које су целе ноћи трепериле, несигурно и црвено, као кандила. :

Пре него што је кућа заувек сравњена са земљом, видео сам јоги п ово: стајао сам пре шест часова изјутра на своме балкону и гледао како долази јутро, широко и огромно бео градско јутро. Радници још не беху почели са послом. По рушевинама, збуњено, унезверено, завијајући кроз тишину, лутало је неколико напуштених ми побеглих мачака, испрљаних, израњављених: тражиле су своја огњишта. И тада, У дну улице приметих једну људску прилику. Човек је ишао погнут, журно, у једној је руци вукао мали куфер, У другој велику бунду. Он дође до гомиле рушевина и тек тада диже главу. И како диже, тако и остаде. Цео његов став одавао ја чуђење. Он св најзад окрену и оде полако, Ко зна колико је година из дана у дан прелазио уморан исти пут, клла је и сада, макар и за час, могао заборавити да не седи више у тој улици, у тој кући које до довече више бити неће, Пратио сам Железничара погледом све док се није изгубио у даљини,

. Када сам се те јесени вратио са пута и прошао улицом где сам тог пролећа становао, крај моје негдашње куће дизала се још једна петокатница, фасаде у вештачком камену, степениште од правог камена, балкона од кованог гвожђа. Пред кућом је дремао један величанствог аутомобил сав У отејајима. Високо на једном прозору, једна мада девојка заливала је своје цвеће, Кеда сам се удаљио, окренуо сам“ % јошт једном: опако из даљине, са лицем које је било сам Једна светла мржа, личила је на ону моју а а

Девојку,

иванипананновнопшнноннравилинЕнна

Бепград, 25 новембар 1949 године " Олг Шолајић. Улица Дратослава Јовановића ЛУ Чековни рачун: 103-6090386. Поштансим фах

„Борба“ — Београд, Кардељева

152

пашвивиаоваз ар вапаншниранинианоаанааврорпрЕнаввн на

овсрни уредник Дртетин • Темафон 20-443 • Штампарија. 31 • Рукофиси се ке враћају.

аназианивнииииванинЕноивиноинранвналин вина вина вани ааиаиввнонивинаивиианипавиниинаининОлЕни пипнонааниаавиннаивииовивЕнвав и иванвопаани о иза аавниинира Ена ИИвнивраоЕа