20. oktobar

О НЕНИМ ПРОБЛЕМИМА

културно-уметничког рада у Беотраду

Београду ради 53 културно_ уметничких друштава са 9.500 БРЕ активних чланова, према 46 : ЛИ и чких друштава са а активних чланова, колико је __радило у јулу прошле године. У _ овој години нарочито је проширен

_културно-уметнички рад међу с"младином у школама и на факулте-

тима, али мање међу радничком о-

"младином, а нарочито међу учени-

дима у привреди. То је један од нај-

озбиљнијих недостатака у раду, међу ученицима у привреди, где ни

Савез, ни омладинска организација "нису показали довољно залагања,

упркос објективних тешкоћа које

постоје,

„Највише су развијене хорске секције (61), фолклорне (56) и драмске (55) па затим музичке које су ове године проширене међу омладином (31 гудачки оркестар и 11 тамбурашких), а велики напредак је учињен стварањем 18 рецитаторских секција. .

Ове године пришло се формирању аматерских позоришта из добрих драмских секција. Основана су аматерска позоришта у „Абрашевићу", „Горану", „Стевану Бракусу", у Земуну, а у припреми је стварање _ аматерског — позоришта „Бранко Цветковић". Ова су позоришта спремила озбиљан репертоар, у који су ушла дела као што су „Кир Јања", „Ревизор“, „Власт", „Лажа и паралажа", „Ожалошћена породица", „Покондирена тиква" и „Светски рат",

Борба за идејност продрла је међу чланове друштава и на њу се сада гледа и кроз само постављање и извођење уметничких дела. Репертоар друштава оријентисао се према нашим најпознатијим и најпопуларнијим делима као и делима других народа. У хорским делима преовлађује Мокрањац, Милојевић и други, у драмским делима Нушић, Стерија, Трифковић, Цанкар, Горки и Чехов. Из овога се види да је репертоар правилно усмерен, али је узак и има мало савремених дела, изузев масовних песама и рецитације. Један од озбиљних проблема је интерпретирање хорских песама, нарочито масовних, где нема финог музицирања и топлине, Исто тако музичка пратња у фолклорним тачкама често је неуспела импровизадија народних мелодија. Проблеми и стилизација фолклорних игара препуштени су стихији. Не развијају се дискусије по кореографским питањима, нити се помаже и усмерава рад многих младих талентованих кореографа. Ликовне секције развиле су доста систематски рад, међутим, ни у једном друштву ова секција није оријентисана на то да пружа помоћ драмској секцији у сценографији или за плакатске цртеже. Хорске, музичке и драмске секције Савеза пружале су помоћ друштвима обиласком проба и указивањем на недостатке. У заједници са Повереништвом за културу и уметност организовано је неколико курсева за стручно оспособљавање руководилаца појединих секција. Одржан је низ семинара народних игара, тромесечни курс за рецитаторе, а још увек ради шестомесечни курс за драмске редитеље и тромесечни курс за руководиоце фолклорних група. Ови курсеви умнотоме ће помоћи развијању културноуметничког рада.

Закључци који су донети на скупштини Градског савеза културно-просветних друштава Београда указују на задатке који се у наредном периоду постављају пред Градски и рејонске савезе. Поред осталог, у закључцима се истиче да треба постићи већу оперативност у раду секција и обухватити што већи број културних радника у са везе, Учврстити везу са организацијама Народног фронта, синдиката, АФЖ-а и Савеза бораца, Пружити обимнију помоћ новооснова“ ним културно-уметничким _ друштвима (у Раковици, Жаркову, Железнику и Бежанији) и прићи оснивању нових друштава на пери“ ферним деловима града. Помоћи развијање културно-просветног рада међу радничком омладином и ученицима у привреди и (путем семинара, предавања и забавних приредби). Повећати бригу за забавни живот грађана, организовати већи број концерата, приредби, књижевних вечери, нарочито у синдикалним подружницама, домовима ученика у привреди итд, Пуну помоћ пружити народној власти у ликвидирању неписмености и полуписмености. И даље ширити мре“ жу библиотека и читаоница и наставити борбу на популарисању књига. Рад народних универзитета оријентисати на предузећа и радилишта, где треба организовати кратке курсеве и семинаре из научних области, Борити се и даље за продирање марксистичког погледа на свет и подићи идејност предавања на народним универзитетима. Нарочиту бригу Савези ће убудуће морати да пруже културноуметничким друштвима и аматерским позориштима с циљем да се поститне већа разноврсност про грама, бољи квалитет и идејност. Организовати разне стручне курсеве за руководиоце секција при друштвима (за хоровође, редитеље, руководиоце фолклорних секција итд) За чланове друштва рејонски као и дески савез треба да организују! предавања из о". бласти хорске, музичке, драмске и ликовне литературе, У друштвима треба прићи оснивању солистичких секција и стварању веселих И "забавних ансамбла,

„Ливница“

ОТА БИХАЉИ-МЕРИНА

Разговор са редитељем Миланом Ђоковићем

као своју последњу премијеру У овој сезони Драма Народног позоришта приказаће „Ливницу", позоришни комад у четири чина, чији је аутор наш познати романописац, уметнички критичар и есејиста Ото Бихаљи Мерин. После Куленовићеве „Вечере" „Ливница" је друга савремена драма која се поставља на сцену овог позоришта. „Ливницу" режира директрор драме Милан Ђоковић, а улоге су подељене нашим најистакнутијим драмским уметницима. Дара Милошевић тумачи улогу Милене, Раша

Плаовић — инжењера Ђорђевића, Владета Драгутиновић — Топаловића, Павле Богатинчевић — Барића.

Од млађих наступају Васа Пантелић (Бошковић) Нада Касапић и Даница Мокрањац (Јелица), Љиљана Крстић (Вера), Мирослав Петровић (Сент-Елије), Милосав Алексић (капетан Пфајфер), Миодраг Лазаревић (др Марковић), Даринка Вукотић (Љубица), Драгослав Оцоковић (Иван), Брана Ђорђевић (Илија), Северин Бијелић (чиновник грађевинске инспекције). Нацрте за декор израдио је Владимир Зого-

ПИТ ЕТ А ГТАМЈАМУКА. РАНТА

ве: Ковзоџто — Стп: рипкеђ

1. е2—е4, ет—е5; 2. 521—13, 558—с6; 3. т11—е4, 118—25; 4. сг—2е3, 2а8—ет (Охо је #ху. »зафуогепа одђгапа«. У: е је п ргтег! пазбамак 4, ... 588—16); 5. 42—а4, 1,25—р6 (Ма одвоуог 5... е5:44 Ђеп Ћ1 Јагао 6. 0—0! 1 џбгхо Ђ добао до јаКон парада); 6. 0—0, 568—16; 7. тТЕ—е1, 47—а6; 8. 52—13 (Оо је зопашје пево 8. а2—а4, Мо је ргерогибјо Еуе) 0—0; 9. 551—аз, 526—48; 10. 1,04—1, ст—е6; 11. 5а3—е4, Т56—с7; 12. 5г63, сб—е5; 13. 44:25, 46:е5; 14. 52с4—ез, 5766; 15. 5ез—а5, 516:45; 16. е4:45, #7—16; 77. 513—42 (Роћех Кагакбега сап 2а Еозота. Оп пе уегије зођодпов а4-резака за сз—е4, јег ројје са ћосе Ча озфау! 5тођодпо ха Копја. ра р; товао да Котпије, НозоШто 52 шлма! да забиуа _ Фпапики 5уова ројобаја м септи), 548—17; 18. 12—14! рет88; 19. 5842—се4, е5:14,

Ро1о%ај розе 19 рофеха сгпона:

а Ја.

пет 7.

а Ж || до ши

ИЛ ТИ

20. 45—46! (Јтезфјо да млапе ребака, ЕовзоШто јоз једпон Хтћуцје ), 17:46; 21. ра145, гсв—аб; 22. 524:46, Габ:!1; 23. Те1—ев!! (Роепја! Стп1 зада пе тоде да 1гђерпе рирак Куашећа) 7148:86; 24, раб:а8, 11165; 25. Тев:18+, 46:18; 26. 008:18 - Кев:18; 27. р.с1:14, 517—а8; 28. а2—ач, Г55—е8; 29. ад—а5! 548—еб; 30. 114—946 +, КЕВ—17; 31. 1,46—р8; с5—е4; 32. 9з—ра, рв—р5; 33. грв:ат, 505—с7; 34. а5—аб, ред—еб; 35. рат—р6, 57

—а5; 36. аб—ат! 545—р6; 37. (Та1—ав. Стп, ргедаје.

КУ 5

ЊУ

57 пива

РОШНА сеоска основна школа са црвеним цријепом и напрслим прозорским окнима бијелила се на брежуљку

родњук, а за костиме' Мара Трифуновић, У једном монологу, интимној исповести, инжењер Ђорђевић, намештеник предузећа чији је власник некада био, говори о томе како се људи, нашавши се једног дана на великој раскрсници могу да претопе и да им се сва њихова дотадања уверења и принципи покажу као нешто преживело и сувишно, На тој окосници: ко је себе, како и чи-_ јем помоћи, у овом нашем револуционарном периоду успео да претопи и учини друштвено корисним Бихаљи Мерин је написао драму у којој грађанска средина са својим позитивним и негативним претставницима успева да избаци на површину и људе који неће бити друштвени баласт већ чиниоци у изградњи земље, Ова тема 2 разлогом инспирише наше књижевне, позоришне и филмске раднике, Она је актуелна и када је уметнички 06брађена значајна је не само као докуменат времена у коме живимо већ и зато што врши непосредно васпитну улоту, што одговара на питања које поставља данашњица, БихаљиМерин коме је ово прво драмско дело одразио је у „Ливници" исечак те наше стварности и кроз драмски заплет извајао је уметнички живе ликове као што су Милена и инжењер Ђорђевић, Барић и Бошковић.

Премијера „Ливнице" биће изведена вечерас у згради на Тргу Републике, Редитељ комада Милан Ђоковић изнео нам је основну концепцију по којој је драма постављена не сцену.

— У „Ливници" — рекао је Ђоковић — Бихаљи-Мерин третира проблем преображаја грађанског интелектуалца, који се под утицајем нашег новог социјалистичког односа према раду ослобађа наслага индивидуалистичког расположења и себичњачких амбиција и постаје сарадник на изграђивању материјалних основа новог друштва. Ђорђевић се у себи прочишћава, искрено прихвата сарадњу и, идући том линијом, он у перспективи треба да постане стваралац који ће се и идејно дубље повезати са духом новога друштва, На трансформацију "Ђорђевића утиче нова друштвена стварност која у њему буди осећање вредности рада за заједницу, а може се рећи, још више и непосредније на њега утиче изграђени комуниста инжењер Бошковић, чија хуманост и вера у велики смисао борбе за социјализам помажу Ђорђевићу да се ослободи својих ситних страсти и да сагледа праву истину. Без одлучног утицаја Бошковићевог Ђорђевић не би успео да се снађе и вредности које он носи у себи биле би, са друштвене тачке гледишта, осуђене на пропаст.

Носилац позитивне идеје комада (носилац главне радње) је инжењер Бошковић. У њему је писац насликао човека нашег новог друштва који је својим политичким радом пре рата и непосредним учешћем у шпанском рату и народно-ослободилачкој борби тако и својом ак-

__ЛО_ЛЕДЊА_ПРЕМИЈЕРА ОВЕ СЕЗОНЕ У НАРОДКОМ

ПОЗОРИШТУ

тивношћу на обнови и изградњи земље високо развијена морална личност, Њему насупрот Бихаљи је ставио кустоса Барића у коме слика подмуклот издајника, који своју моралну беду крије иза лажне фасаде естетизма. Барић је носилац супротне акције — носилац главне противрадње. У ствари Бошковић и Барић, иако непосредно не долазе

ои

_ У сукоб, боре се за Ђорђевића од

кога Бошковић хоће да начини друштвено корисног човека и у том свом хтењу великодушно му прашта покушај саботаже, док је за Барића Ђорђевић само обичан инструмент за постизање његових мрачних, саботерских циљева. Да је Барићев однос такав најбоље све-

"дочи онај моменат када Барић у-

плашен да се саботажа не доведе до краја покушава да "Ђорђевића отрује.

Милена је жена навикнута да лепо живи. Руковођена својим себичним интересом и не размишљајући о последицама, једном пакленом 06маном она хоће да Ђорђевића одвоји од Бошковића, то значи да га одвоји од учешћа у изградњи, Пресудан утицај на њу је вршио кустос Барић, као пријатељ куће. Бошковић који је пружио руку Ђорђевићу и спасао га од потпуне моралне пропасти помаже и његовој жени Милени да нађе себе и да такође постане сарадник новога друштва, Тежња режије — завршио је Ђоковић — била је да комад на крају зазвучи оптимистички, да се покаже несаломљивост и сигурна победа нашег борца за социјалистичко друштво,

У сарадњи са позориштем, Бихаљи Мерин је унео извесне измене, тако да ће се редакција коју Народно позориште изводи у неколико разликовати од текста који је штампан у издању „Просвете",

· ВЕСТИ ив култно живога. Уметнички колектив Југословенског

драмског позоришта налази се од јуна до 13 јула на својој првој турне.

ји по Босни и Херцеговини н Црној Гори. Југословенско драмско позориште гостује у Сарајеву, Мостару, Ко» тору, Цетињу и Титограду. На репер» тоару се налазе „Дундо Мароје", „Пе“ ра Сегединац“ ни „Љуба Јароваја". Све претставе биће изведене у декору овог позоришта. На челу воћства тур" неје налази се директор драме Југо. словенског драмског позоришта Велибор Глигорић, ж

До краја ове године Удружење ликовних уметника Србије има у плану да отвори неколико изложби, У сеп“ тембру ће се отворити изложба радова покојног Душана – Влајића, у октобру — _ радова Миће Поповића и колек-

тивна изложба џртежа, графика и акварела чланова Удружења, а крајем новембра редовна јесења изложба, ко ја ва разлику од свих досадашњих неће бити жирпрана,

Пролећна изложба УЛУС-а која је била отворена месец дана, затвара се сутра. Са ње је откупљено 36 радова (од тога два вајарска) у вредности од једног милпона динара.

— мм

МАЛИ РЕЧНИК

ТЕНОЦИД — ускраћивање права на опстанак целим људским групама, као што је хомицид ускраћивање права ма живот појединим људским бићима; такво ускраћивање права на опстанак потреса људску савест, наноси велике губитка човечанству које је услед тога лишено културних и других доприноса ових људских група, и противи се моралним законима, као и духу и циљевима напредног човечанства.

Било је случајева таквих злочина геноцида, којима су у целости или дели• мично уништене расне, верске, политичке и друге групе.

АЛУДИРАТИ — нишанити, циљати на кога или што; индиректно се ругати или пребацивати некоме нешто, боцкати. Недавно је претседник италијанске владе де Гаспери одржао говор у Удинама, У комв је, алудирајући ња Југославију, изјавио да је потребно споразумевати се са суседима, али да је тобож „некада врло тешко".

ЕКСЦЕС — прекомерност, претераност; испад, изгред, преступ, иступ; насиље, свирепост.

АНАЛИ — годишњаци, летописи, догађаји, забележени по годинама кад су се десили, На пример, швајцарска штампа оценила је игру наших спортиста речима које ће се ретко наћи у аналима југословенског футбала.

Са изложбе студената Академије · ликовних умет- | ности

„партизанка“ (рад студента ТУ године Канцијаниле Миловановић)

Портре, уље (рад студента ТУ тодине Стојана Челића)

У новоотвореним просторијама које се налазе у Париској улици број 16 отворена је изложба радова студената Академије ликовних уметности у Београду, која по мнајуспелијим радовима слушалаца треће и четвртегодине превазилази оквире школске изложбе. Преко 120 учесника изложило је укупно 380 радова, од тога 42 склуптуре м 37 копија Фресака. Нарочито се истичу графике студената, које по свом квалитету узев у целини не заостају за најбољим платнима и скулптурама на изложби

С РИГОЛЕТО“

ДЈЕЧАЦИ

— перице7 — питао је даље учитељ. Перица се дигао, гужвао у

недоумици листове лијепо закопао поглед нег-

понад ријеке као гљива у тамно-модрим шљивацима. Из учионице са пожутјелим мапама и шареним сликама, расклиманим зеленим клупама и изанђалом напуклом таблом, чула се дерњава и граја.

— Мир! — викао је разредни редар, махао учитељевом шипком од младе љесковине и записивао кредом најнемирније ђаке.

„Јовица Поповић најгори" писало је у врху табле, на челу десетак имена, а слова невјешто написана и ћошкаста личила на пијане војнике у парадном маршу.

Редар се важно смјешкао, лупкао батином по катедри и задовољно викао пискавим гласом.

— О, што ће неком испрашити тур, брате драги!.. Биће све по дваест „преко клупе".,' оће, богами!

па, нека буде, шта те брига! — љутио се Јовица из задње клупе. — Добићеш и ти дваест пет, и то „коке", да ти прсти забриде и затеку, бумбгре један!

— Ено га, ко је најгори!.. — чује се незадовољни глас

Љубе Цвикана, најстаријег ђака у разреду и он се онако дугачак и велик, у жутим ланеним гаћама, опасаним црним, умашћеним каишем, устреми на редара. — Пази ти добро, тикво смрдљива, ко прави галаму!

Он показа руком на Перицу Павловића.

— Ено Газдића, читаво се вријеме кикоће с Даном, а ти нас записујеш. Ако те ја једном — запријети му под нос — пропустим кроз шаке, присјешће ти и лањске шећерламе што си и' с њим јео.

— Де ти, прси се пред својим ћаћом — обезобразио се редар — а не преда мном!

— Пет, псес.,. Мир! Иде учитељ — опомиње неки мали ошишани деран са краставим ухом и држи прст на устима. — псе...

У разреду тишина. Мале дјетиње очи заплашено погледају на врата. Одједном се она отварају и на њима се показује ћелава глава учитеља Јовановића. Он је мирисао на ракију и бијели лук.

— Сједите, дјецо! — рекао је старачким промуклим гласом, објесио штап и шешир и упутио се за катедру.

Из прве клупе нека је рука подигла два прста.

— Шта јег — учитељ је дигао главу. — Шта ћеш, Перице — изговорио је доброћудно, када је видио да је то он.

— Молим, господине учитељу, молио вас је тата да навратите вечерас код њега...

— Добро, добро, Перице... — рече он, дуго бришући и намјештајући дрхтавим рукама своје старе, напрсле наочаре. Перица је сједио у првом реду с поповим Даном и сматрао се бољим од других. Тако су говорили људи, тако је резоновао свијет у којем је живио. Позади су сједила остала сеоска дјеца, с опаљеним и препланулим лицима, с бојажљивим и плашљивим очицама, с нечим ипак отпорним и пркосним у најбитнијим цртама,

Перица је носио кратке панталоне и лијепе капутиће, јео бијели хљеб намазан бутером и — свијет је био његов!

— Дјецо — учитељ је прешао уобичајеним покретом руке преко главе и лагано поправио наочаре — ускоро ће крај тодине и ви ћете за који дан да напустите школу и да се растанете са мном. Сада ћу вам задати једно питање, па добро поразмислите о њему.

Он је високо подигао руку у знак пажње и куцнуо се по челу. !

— Шта ће ко од вас да буде

Задњи редови клупа зачуђено су погледали у њега, као неразумијевајући, сваки је равнодушно отресао раменима, као да друкчије не може бити и рекао: ,

=— Сељак.

— А ти, Дане

Он је покренуо своје буцмасто лице, затрептао очима и одговорио брзо као научену лекцију. ;

— Ја ћу бити адвокат!

уоквирене читанке за четврти разред, дје дубоко у таблу, љутио се на Дану што му је отео „адвокатуру" и хтио да каже нешто велико, највеће, по чему би се могло познати да је то заиста он.

— Молим, господине учитељу, ја ћу бити... ја ћу... министар! — рекао је одједном, и када се разред затресао од смијеха, бризнуо је у плач.

Перица је у школи, као син сеоског трговца, „Газдић", како су га звали, гледан с можда мало завидљивим и подругљивим очима. И послије часа, када су се сва дјеца искупила у дворишту и весело трчкарала около, грајала и викала, и у радосној игри заборављала на све, Перица и Дане су најрадије били заједно и одвојено од њих задовољно грицкали „штруцу", што су им од куће спремили „за десет сати". '

— Дјецо — рекао је Љубо Цвикан — нећемо се више играти. 'Ајде, да се рвемо.

— 'Оћемо, 'оћемо!... — заграјали су весело.

— ко ће с кимг 'Ајде, бирајте! — дометну он. ·

Јовица Поповић, презнојен и зајапурен у лицу од игре, приђе весело и задихано Перици и обухвати га око појаса.

— Ја ћу с тобом, рече смијући се. — "Ајде ако смијеш...

Перица нерадо и тјескобно прихвати позив. Узмицања није било и он плачљиво-пркосно иступи напријед.

— да видимо баш ко је јачи, куруза или бијели хљеб добаци знатижељно Љубо Цвикан. М

Сва се школска дјеца скупише и начинише око њих узан круг.

— Деде, деде... да видимо ко ће...

Они се ухватили за каише. Носили. Стењали. Дисали убрзано и гласно.

— Држ' се, Газдићу! — довикивали једни.

— Не дај се, Јовица! — распаљивали други.

Они се хватали, омахивали, варакали један другога, Низ зажарена поцрвењала лица сливао се зној. У очима им горио пркос.

— Ухвати га, болан!

— Чвршњће!...

Перица је соптао испрекидано, лијепо зачешљана коса била је у нереду, очи су му биле водњикаве-меке, а на лице му се навукао плачљиво-уморан израз.

— Стегни! — упадали ватрено дјечји гласови.

— Сад га!,. — прижељкивали други.

— Неећеш!... — истискао Перица кроз стиснуте зубе и очајнички се копрцао, омахивао и трзао. Осјећао је како му попуштају руке, понестаје снаге и како је већ близу крај.

Одједном га Јовица спопадне снажно, мало одигну и баци

на ледину. Сви заграјаше и засмијаше се. Ј — Бо'ме, јача куруза!.. — одјекивали весели повици.

— Јача!... Јача!...

·— Јача куруза!..

Орили се гласови. Мале очи дјечака радосно сијале. Ведри смијех је лебдидо на њиховим лицима.

А он, Перица Павловић, сједио је погружен на земљи, слушао њихово клицање и поспрдни смијех. Осјећао је влаштиту немоћ. Поцрвенио у лицу. Волио би да је у земљу пропао, него ово... Стидио се. Гледао тврдоглаво и упорно у траву. Нешто га обузело тако ситничаво и кукавичко. Ниско. И наједном, плач је пробио, управо провалио из њега... Обилне, крупне сузе цуриле низ његово лице.

Дјечаци се разбјежали мислећи да му се нешто догодило, па се побојали учитељеве казне. '

Послије, кад је дошао учитељ и питао га шта му је он је срамежљиво, поцрвењелим ручицама обрисао сузе, слегнуо раменима, и са очима опет наливемим свјетлуцавим сузама, рекао истргано и кроз јецај.

— Ни-и-и-шта...

И понова се гушио у плачу...

Милорад Гајић

Режисер: Кармнне Галоне Диритент: Тулио Серафин

У главним улогама:

Тито Гоби (Риголето),

Марчела Говони (тлуми Ђилду), Лина Паљугн (пева партију Ђилде), М. Филипески (Војвода од Мантове), Ђулио Нери (Спарафучиле)

А. М. Канали (Мадалена).

[| оВоРЕЋИ о оперском филму, који није ништа друго до филмована оперска претстава, Бела Балаш је у својој књизи „Филмска култура“ нагласио да су побуде за снимање оваквих филмова двојаке: или се ради о популарисању неког значајног оперског дела, или је у сижеу и музичким мотивима опере садржан материјал који је интересантан за екранизацију. . Снимањем опере „Ритолето“ задовољена су оба ова захтева, јер ово Вердијево дело заслужује широко популарисање као значајно музичко достигнуће класичне опере, тим пре што се оно даје публици у свом изразитом класичном облику од једног оперског ансамбла чувеног по својим квалитетним музичким достигнућима. Снимити оперску претставу на филмску траку веома је тежак и озбиљан задатак. Највећу тешкоћу у томе послу претстављају дуги певани дијалози. који са филмског платна могу да делају веома гротексно. Режисер „Риголета“ Кармине Галоне успео је да избегне ту намештеност и извештаченост коју оперска позорница дозвољава, користећи у свом раду у пуној мери филмски израз. За оживљавање радње он је употребљавао променљиве ракурсе — честу промену планова, променљиви ритам монтаже, користећи у приличној мери покроетљивост камере,

Приликом снимања Кармине Галоне задржао се у потпуности на позоришном декору, употребљавао је искључиво позоришне ефекте, а камера је углавном увек снимала из перспективе позоришних гледалаца, и ако је каткад прелазила рампу, пела се на позорницу и крупним плановима доприносила оживљавању драмске радње.

У крупном плану режисер је углавном давао само главна лица опере која поред својих музичких квалитета имају и изразити глумачки таленат. Нарочито добар утисак дају детаљи друге и треће слике (Риголето — Тито Гоби, Војвода од Мантове — М. Филипески). Кармине Галоне је исто тако вешт и у сликању масовних сцена, што се најбоље види у првом чину.

Крупни планови користили су у оперском филму „Риголето“ и истицању гласовних квалитета певача. Међутим, нахсинхронизација филма — накнадно снимање звука која је свакако оправдана, нарочито зато што се при синхроном снимању не би могли да избегну шумови који би крњили музичку партитуру, а исто тако да би се добио чистији сонорнији звук, довела је до изве-

сних мање уочљивих погрешака које су се могле лако избећи. Тако у другој слици када се Спарафучило (Ђулио Нери) после састанка са Риголетом повлачи у дно позорнице његов глас је дат у једном непроменљивом „форте“ уместо у „дискрешченду“. Искусан гледалац мо“ же јасно да осети да су све арије певане директно у микрофон због чега се губи осећање дубине позорнице. Филму може да се замери и то што је приликом промене кадрова уочљиво неуједначено осветљавање, Ово би углавном биле једине озбиљне замерке режији филмске опере „Риголето“. Али вероватно је да је режија пошла путем нахсинхронизације само ради тога да би гледаоцима пружила пун ужитак, дајући им да осете гласовно богатство и сву лепоту музичке интерпретације. То је било тим пре могуће што.је Риголето дат у свом оригиналном класичном стилу.

Глума, која углавном носи позоришно обележје, вештом монтажон

и променом ракурса, приближена је.

филмској. Нарочито се добром глумом и мимиком истиче Тито Гоби у улози Риголета. Проблем мимике певача, када се радило о онима са мање глумачког искуства, решен је тиме што је режисер користио покрвтност камере. али се он није устезао да нам да и крупни план, налазећи скоро увек срећно филмско решење. Ако се оперски филм „Риголето“ гледа више пута моћи ће да се примети да Ђилду глуми једно лице (Марчела Голони) а улогу пева друго (Лина Паљути). Међутим, вешта режија је успела да сакрије ово дупло тумачење улоге.

За популарисање опере „Риголето“, за упознавање широких маса које не могу да посете оперску претставу са. овим музичким делом, оперски филм „Риголето“ претставља значајан допринос и успешно ће о стварити задатак коме је намењен,

тим пре што су сви ефекти употре“ ·

бљени у филму чисто позоришни, 8

специфичним филмским средствима истакнуте су управо специфичности позорнице. '

Кармине Галоне показао је овога пута да је снимање оперских филмова могуће и да је то један од најбољих начина да се са класичном опером упозна и за њу заинтересује што шири круг људи.

Овом приликом треба подвући И вешту домаћу обраду филма, која ће нашим гледаоцима омогућити да у потпуности разумеју садржај 9%7

пере „Риголето“. ; Б.В.

222

Одговорни уредник Драгутин шолајић Улица Драгослава Јовановића 1-1У. 46лефон 20-443 + Чековни рачун 103-90603 ја Поштански _фах 772 " Штампари „Борба" — Ђесград, — Кардељева Рукописи се не враћају

„ЧИлОНЈИН 4:601380