20. oktobar
'" шљење о чему унапред,
Успеси школских савета у Четвртој женској гимназији
| | | колски савети, као форма рада
која обједињује сву разноликост и (богатство живота једне школе, после петогодишњег радног искуства дају многе податке. Они постоје при. свим основним и средњим школама у Београду. И У овој години избио је у први план школски савет Четврте женске гимназије, у
Он обухвата интензивни рад одељенских школских савета, којиху овој гимназији има двадесет и шест, По три, четири, па чак и седам ђачких родитеља, ради у сваком одељенском савету, а на челу сваког од њих налази се разредни старешина, који је и инцијатор сазивање родитељских одељењских састанака.
Зависно од разреда, одељењски савети Четврте женске гимназије решавали су од септембра месеца на овамо низ проблема. У првим разредима основно је било помоћи деци да се привикну на рад са више професора, да савладају латиницу у потпуности и увежбају основне рачунске радње. На родитељским састанцима првих разреда дискутовано је о свему овоме што је помогло да се дође до резултата. У трећим разредима, као и у осмим, школски савети су као прворазредни задатак поставили да ученице од самог почетка обнављају градиво,из ранији: година, како би успеси нижег и птшер течајног испита били на висини. На свим овим питањима влталеовани су били ђачки родитељи, као они који раде у одељењским школским саветима, тако и они, а њихов број није мали који су учествовали, у састанцима родитеља
У осмом разреду, првом оделењу којим руководи стари педагог, професор Десанка Трбуховић, сем одељењских школских савета, одржавани су разнолики и живи ч2сови разредног старешине, којима је циљ да што више зближе ученике и професоре и допринесу решавању оних питања о којима се дискутовало на школским одељењским саветима и родитељским састанцима (дисциплима, учење, помоћ слабим ученицима и тако даље). у одељењу професорке Трбубуховић ученице су на једим састанку говориле о томе шта оне очекују од наставника па су навеле: стручну спрему, .доследност става, хуманост, ауторитативност. На другом једном састанку, који је имао карактер самокритике, индивидуално су износиле проблеме који их, као ученике тиште, Том приликом неке ученице пренеле су искуство свог начина рада на своје колегинице, тако да је, по речима директора ове гимназије, осми прво одељење од пасивног разреда, какав је био раније, постало једно од најживљих
Рад одељењских школских савета најпотпуније се одражава у У“ спеху и дисциплини ученика проблемима који стоје у центру школског живота. Од. нижих ра-
зреда нарочито се истиче трећи — друго, у коме је старешина Братислава Луковић. С успехом
раде и школски савети у осталим одељењима.
Одељењски школски савети евидентирају и материјално стање ученика, које често може да буде озбиљна сметња за њихов даљи развој. Као и у прошлој и ове године школски савет Четврте женске гимназије доставиће поверени“ штву за социјално старање Првог рејона и савету грађана при Повереништву просвете списак ученица које оскудевају у зимској одећи и обући.
Помоћ Народног фронта у раду савета ове школе, иако није била разнолика, показала се врло корисна и у обиму у коме је дата Преко претставника Фронта у школском савету основне организације Народног фронта имале су преглед свих ученица на својој територији. Тако је током зимских месеци учиницама, које нису имале боље услове за рад, омогућено да школско градиво припремају у загрејаним просторијама основних организација. Иста ће помоћ ученицама бити пружена и ове зиме, што такође може да послужи као добар пример из рада ове школе,
Поред осталог, и зато што је широко схватила значај и улогу савета у животу школе, Четврта женска гимназија постала је на крају прошле школске године носилац награде Министарства просвете НР Србије и била проглашена за најбољу гимназију у Републици. Напоре које сада улаже у _раду ових савета, широко ангажујући ђачке родитеље, претстављају гаранцију да и у школској 1950/51 неће заостати иза других гимназија. •
пина
патили
ит
МАЛИ РЕЧНИК |
УТИЛИТАРАН — користан, прсбитачан, употребљив, целисходан, У филозофији утилитаризам је правац који сматра да је циљ човечјег делања корист и благостање, било појединаца (индивидуални утилитаризам), било целине (социјални утилитаризам).
ДЕМАРКАЦИЈА — ограничавање, обележавање граничне линије. Демаркациова линија — гранична линија, нарочито рали утврђивања раније спорних грани-
ца.
ХИПОТЕЗА — претпоставка, претпостављање; претходно примање једног неизвесног и још недоказанот, вли и пепобијенот, општег правила ради објашњења једна или више чињеница. ПРЕЈУДИЦИРАТИ — претходно суди“ ти, донети претхолну одлуку; донети ми-
правити прелпоставке без стварног основа наносити штету; једним мредлогом остале гурнути
устраву.
сталне изложбе
Страла: ЛУКА У ДУБРОВНИКУ
Луба антшиљка Флагташа на сцени Јаослобенског дролика бозбришћа,
И ИАТА
киназе имвониовиивоииииивининиививинелаливилонвиинаненинеиииивиивнивиииниинииииеивииввинии виивиивнииоивнививииввитивини новине еневинененинвивииинивниннениоионивоиииимнонниви вени мене
„АНТИГОНА“
Први пут је на послератни репер. тоар позоришта у Београду постављена једна античка трагедија: Софоклова „Антигона“ у Југословенском драмском позоришту. По речима једног од двојице редитеља комада, Танхофера, прихватање
такве теме није неинтересантно за.
нашу публику и не преставља бежање од стварности. И то због тога, што су велики трагичари из Петог века пре наше ере дали у својим делима грандиозни, уметнички одраз робовласничке епохе са свим њеним противречностима., Софокле (496—406) Атињанин написао је 130 комада од којих је 111 познато по имену. Мотиве је узимао нарочито из Одисеје. Сачувано је седам његових трагедија у које улази и „Антигона". Софокле је нас-
ВА СА ДИРИКА ЈИНИН ЛИ ВАЊА Јени ак и фи
Неке примедбе на организацију веселих вечери
Јене за ведром сценом, веселом позорницом или хумо-
ристичким _ позориштем показала се најбоље приликом отварања Хумористичког позоришта прошле године у Београдском драмском позоришту, и то показала се до те мере да је један те исти програм ишао неколико месеци по три четири пута недељно, а да интерес грађана није потпуно задовољио. Затварањем овог позоришта изгубила се могућност извођења хумористичког програма у једном смишљенијем и организованијем оквиру, а потреба за њим је остала. Не би се ни могле са успешном посетом организовати веселе, забавне и хумористичке' вечери, које у последње време просто сустижу једна другу, колико се често одржавају, да није ове потребг, да није огромног интересовања наших грађана за забавним програмима. Дакле, самим по себи овим појавама хумористичких и других забавних програма, не улазећи у њихов квалитет и извођење, не би се имало шта замерити Напротив, могу се само поздравити, Међутим, систем њихове организације, њихове последице и оно што стоји иза њих, њихова сврховитост, отворена су питања за ди-
но ништа не ангажују, а једноставно зарађују. Чланови наших позоришта, · Радио-Београда, балетски играчи и неки. непознати извођачи (чија се имена не објављују и не штампају), обилато им излазе у сусрет приређујући овакве вечери, јер — и сами зарађу-
Тлађана налљ аи,
— БЕОГРАД НЕМА СТАЛНО ХУМОРИСТИЧКО | ПОЗОРИШТЕ
РОШЛЕ године отворено је у Београду Хумористичко | по“ звориште које је било топло примљено од публике. Међутим, — са · доласком топлих дапа, позориште је дефинитивно затворено и до да“ нас грађани Београда; немају никакве вести 0 поновном отварању . позоришта. Грађани Београда оправдано су заинтересовани за његову судбину. У нашем граду има доста глумаца који би могли да учествују у раду Хумористич“ ког позоришта, а предлажем да се изврши ин аудиција талентованих члапова културно-уметничких дру“ штава, те да се употпуни ансамбл. Питање сале такође може, да се реши. У палати „Риунионе" посто“
ју више него што је прописано највишим хонораром. Таквих разнородних забавних вечери спортско друштво „Палилулац"' приредило је већ осам, а и „Славија" се труди да не изостане за њим. Само у прошлом месецу Коларчева дворана, најрепрезентативнија у Београду, коришћена је четири пута,
Програме искључиво 'састављају сами извођачи. Зато је један од њих и био извиждан од публике у Дому културе „Браћа Стаменковић“. Нећемо да замеримо свим програмима, али могућности да буду којештарија нико не стаје на -пут. Таква им је организација. На вечери шванских игара 7 новембра у Коларчевој дворани за једну игру био је коментар конферансијеа — игра шпанске заводнице,
Даље, и управа домова културе су се досетиле да могу саме да приређују овакве вечери („Браћа Стаменковић'"), па и нека културно-уметничка друштва (', чак је
и „Горан“ чинио неке покушаје, Код самих извођача, међутим, јавља се нездрава конкуренција,
негде и уцењивање — а публика то издашно плаћа. На вечерима У Коларчевој дворани највећи број карата је од сто динара (!), затим, овим стихиским и нагомиланим за-
скусију.
Прворазредно је то, што оне доносе велике приходе њиховим организатођима. Наиме, нека фискултурна друштва досетила су се да, у новонасталој ситуацији када морају сама да се издржавају, моту да експлоатишу потребу наших грађана, не за разноврсним спортским приредбама, као што су партерска гимнастика и друге, него за — хумористичким и забавним вечерима. Пре свега, ту се она лич-
позоришта.
У ПРАВО онако као његов отац и дјед, с иглом у руци, читав је дан сједио тамо у малој мрачној соби, за-
гушљивој од мириса сукна, петролеја и јела. Цијела погрбљена обитељ радила је за једну конфекцијску трговину и као дјечак осамдесет је дугмади дневно пришио на хлаче,
прслуке и капуте. С временом би постигао и двије стотине дугмади, да му на тим уским улицама пољскога традића није опет једном усправио пијану главу стари знанац погром, да урлањем, избијањем врата и разбијањем малих лрозора без сунца, из крви и ватре у свијет отјера све оне, који још умију бјежати... Када сам се срео с њиме, имао је око тридесет, али гоњен од града до града, окушавши на властитој кожи методе најразличитијих држава против изгонаша, већ је био обишао пола свијета. .
— Све овиси о томе „да човјек научи вољети себе. Читавим срцем и читавом душом, толико да... — и видим пред собом Арона, како једно вријеме тражи неку снажну ријеч, и јер му можда ниједна не изгледа доста снажна, мјесто сваке даље испружи руку, а длан му се мало дрхтавим бијелим прстима помиче У зраку, као да њима прелијеће невидљиве типке клавира. Црне његове очи загледале су се некуда изнад моје главе, затим се нагнуо напријед као да види некога, као да му се бескрвне дебеле усне _ смијеше некоме, тко се приближава Е њему. Каткад је изговорио такве ријечи, које се не могу заборавити већ ради њихове необичности, због њих, а углавном због очију, јер је све друго на њему прије било ружно него лијепо — након његове легендарне прошлости човјек би више очекивао, него што је добивао од њега у опћснитим разговорима. Био је веобразован, а можда и непаметан.
— Ти... јеси ли ти можда икада умио вољети себег Зар ти волиш себећ — питао сам га. — Ти, читавим својим животом... Какав ће бити онда онај, који себе не воли
Али се Арон више није смијешио. ; ·
— Вољети себе, то је важно — рече и замисливши се, као да оклијева, смије ли тако нешто изговорити, најзад је ипак изрекао: — То је можда и од Маркса важније. Ја сам тек од онда добар оорац. тек од онда знадем све, све,
И испричао је, откад. Олет се једном морао прокријумчарити преко једне границе, да тамо пријеко узмогне цати некоме у руке једино, за њ који је само поштар био неразумљиво, али, како му рекоше, одуУсудно важно писмо. Волио је такве илегалне излете. Лијепо је то, да човјека, који је иначе биједан и чак бескористан, одједном, с ону страну опасне границе, читаво мноштво непознатих мушкараца, жена и дјевојака чува, његује и забрињује се због њега! И овај пут је било тако: као украдено благо за које се боје, давали су Аршна из руке у руку, водили с једнога мјеста на друго. И тај излет не би ни био више вриједан сјећања, од осталих, да се и овај пут морао само селити из прљавих собица у прљаве собице, с једне братски подијељене сламњаче на другу. Овај пут су им добри, сигурни, сиромашни станови одједном узмањкали. И једне ноћи одвели су га у кућу, какву је досад Арон видио само извана, успели се с њиме широким, сагом прекритим степеницама и закључали за њим извана врата. Господар је тога стана с обитељу пошао на море, а пазикућа коме је дао кључ на чување, био је потајно друг. Арону су унапријед рекли, да не смије учинити ниједан непотребни корак, да доље станари не чују штропот, не смије подићи ни спуштене прозорске капке, штовише ни свијетло упалити, јер свијетло може продријети напоље, и могао би га запазити Нетко с улице.
Било да је дјеловао мрак, било умор, мјесто је. било сигурно и он је брзо заспао. Знао је, да вани, у граду трче амо тамо, бдију и не ће дотле мировати, док му не створе потребне папире. Можда је спавао двадесет и четири сата, а можда и више, и када се пробудио, тамо на столу било је већ унапријед за њ приређено јело, требао је само испружити руку. Очи су му се толико привикле на таму, да је могао разабрати обрисе покућства. Он је лежао на дивану, на меким јастуцима. Садаје скинуо ципеле и пипајући ишао тако од собе до собе. Свуда столци, у које је упадао. Предмети, за које није знао, зашто служе, и велике големе собе, а под склизак, као што су били залеђени путови.у предграђу, кад их је покрио снијег. Палио је шибицу за шмибицом, Није се могао доста нагледати онога, што је видио. Вило је то као стотине прича, као снови, које не би био кадар ни измислити — и одједном је, и то први пут у животу, сазнао, морао је. да сазна, да оно, што за њ значи стотину прича, снове, који се не даду измислити, само за њ то значи, За друге је то била тако постојана жива стварност, обични дон У тједну, као што је за њ био његов свемир, у коме је све, тјело његово, кожа И саме звијезде, упијало у себе тежак мирис дрвенота угља, што се вјечито пушио у глачалима.
ји велика дворана која се налази под управом Дома културе Првог рејона, а која се одавно пе употребљава. Та сала би се могла адаптирати за потребе Хумористич“ ког позоришта, Надлежне власти требало би да поведу вишв рачуна о томе н да испитају поновног отварања Хумористичког
Александар ЈОВАНОВИЋ
ИчивинининининининининииннниннннниинивиринидЕоваОиивининионаШришваноанинитанвиннринввноваливаншининнаниннинниа
бавним програмима ремети се рад Пословнице за културно-уметничке приредбе ИОНО-а, којој је једини задатак да организује све врсте приредби, па и ове. Међутим, многи извођачи неће више да сараЂују са Пословницом, јер им она не може и не сме дати веће хонотаре од предвиђених.
. Не значи ли то, да се неорганизованим и импровизованим „веселим вечерима" не може стати на пут,
могућност
Има их, који живе у таквим становима, и то сваки дан! Човјек корача улицем и уопће не помишља, да има зидова, иза којих то постоји... Или, није истина, знао сам, да постоји такво нешто — рекао је Арон — али друго је „о нечему таквом“, друго је „о богатима“ опћенито тако знати, а друго видјети, опипати: постоји ето то је... Притиснувши руку к тјелу одшуљао се натраг на диван, Као да му се ваља бојати, да ће све упрљати, чега се само дотакне. НиИ- ш када још није себе осјећао тако нечистим, а сиромаштво тако смрдљивим као сада. А ово, што јег — упитао је себе одједном и када је довле стигао у својој приповјести, тако 8 је увукао мршави врат међу рамена, као да наново чује = оно, чега се онда уплашио. Не смије се заборавити, онда а сам био још млађи — упозорио је, као да се испричава за = оно, што је још мислио исприповједати, иако га је то наш очиглед тиштило. · = У туђему стану, свакако у опасности, сам, још к томе и
УУ мраку... човјек лако доспије у необично душевно стање. и Знао је, никога нема у близини. Слушао је даље, јер је био и лосве сигуран, да је то, што је прије чуо, био плач, не дјечји м= плач, него нешто пригушено бојажљиво попут шкрипе ко- м тача или гласа онога преко чијих костију прелази котач. Не ш смије се слушати, рекао је сам себи, не смије се, јер човјек н лако изгуби тријезну памет у тишини... Бука! Бука! Да = му је само устати, кретати се, само једаред проћи великом м собом по склизавомеподу, али у ципели, чврсто закоракнувши, чврсто ударајући о паркете! Али и до сада се већ = мицао више, него што му је било допуштено. И док је тако ш сједио, у прсту је још осјећао стране облике намјештаја, Е његове углове, глаткоћу, не, није то била завист, што је м осјећао, него да су га преварили, наругали му се, да су до в сада ругло стварали од њега, и то је тек сада спознао. И као да се'на врху језика, у грлу, у јетки есенц згушњује свака 8 јадна, смијешно јадна горчина цијелога његова досадашњег ш живота — ллакао је. И док је плакао — сад је већ био сви- # јестан тога, да је он сам био онај, чији га је плач заплашио = — и само је слушао радознао и мало зачуђен, А онда сес а њиме нешто чудно догодило, нешто врло чудно, чега се — = рече, и као да се притом мало зацрвенио — ипак не стиди, ма Подигао је обје руке и тим је покретом збацио, стргао са Е себа нешто, што га је више од двадесет година притискива“ ло, што се је родило ес њиме, попут грбавих леђа његових, | и што је, до тога часа, из године у годину имало над њиме ш све већу моћ. Рука му је постала лагана, као у неке дје- = војчице кратких сукања — и као да не он, већ нетко други вуче, води зачуђену руку њежно к лицу, тјешећи — и не, 2 није жалећи, него је нагло обузет расположењем миловао ш властити лик једанпут, двапут, више пута. = — Јер све иде за тим, да нас увјери о томе: прљава и мрља, прљавштина која упрља сунчане перивоје, то смо МИ ш — рекао је Арон. — У замазаној кошуљи, озебао, празна = желуца, или у устима још с окусом обједа зготовљена ЛО- м шим маргарином — вјеруј ми, тешко ће човјек и сам себе = налазити угодним, Тешко, али све овиси о томе, да се ЧОВ- ша јек научи вољети себе. И знам већ сада, нисам плакао само Е зато, што... него и зато, онда већ само зато, јер сам се радовао откривши, како би могао бити, како ће једном уисти- Е ну бити мирисан живот, Тек онда сам докучио, зашто сам био кушто толико затвора од Солуна до Лондона,., Од онда = јаз добро живјети и борити се. Тек откако сам оно плакао, м тек отада се могу уистину гласно, сасвим весело смијати — 2 рекао је Арон и опет је испружио руку, а дуге, бијеле прсте и тако је помицао у зраку, као да њима прелијеће преко не- ш видљивих типака гласовира. Док је говорио о веселом, сло- Е бодном смијеху, што га је научио, морао сам се опет на- # смијати, јер његове црне очи никада још нису биле тужније Е =
=
=
.
него тада. ; ЕРВИН ШИНКО
г .
од СОФОНЛА
тавио Есхилове традиције и његову трагедију карактера „довео до висине до које трагедија није дола“ зила у светској књижевности све до Шекспира", Он је први трагични песник који је поред мушких личности увео у трагедију јунакиње.
У „Антигони" основна радња организована је око сукоба између Антигоне, кћери краља Едипа, која је носилац принципа родовског уређења друштва и Креонта, новог краља Тебе, који је носилац нове, хуманистичке идеологије и бранилац државности, Тако су у овом Софокловом делу нашле израз основне противуречности робовласничког друштва. У њему се одразило превирање тога друштва, када су јонска филозофија и софистика из темеља уздрмале идеологију митоса. У „Антитони" је Софокле први пут унео љубав, као трагичии патос, као повод за трагични зап! ет и катастрофу. .
„Режија је ишла затим, рекли су редитељи Танхофер и Динуловић, да са што пластичније изрази друштвена позадина трагедије, док љубавна драма да са да страсно, али дискретно. Ми смо такође покушали да реалистичким методом драму поставимо и на местема где антички театар прети да буде монотон па смо унели драмске елементе не отступајући од текста.
Један од врло важних проблема које је требало решити био је стил глуме. Јасно је да се у овом делу ради о узбурканости великих страсти и баш због тога тежили смо изразу који би био прост уздржан, без лажне патетике. Монументалност тражи шкртост у гесту.
Карактеристика главних ликова биле би ове; Антигона је одраз самосталне личности, оне која је свој пуни процват доживела у Перикловом добу. Антигона не само да доноси самосталне одлуке већ је готова да за њих и умре. Она је снаж ним нитима везана за традицију за закона родовског уређења друштва. У својој фанатичној вери и безграничној сестринској љубави она је узвишена. Њена смрт утолико је величанственија јер Антигона жарко воли овоземаљски живот и свога вереника. Она је мужевна, ратоборна и горда. Језгро Антитонине личности налази се у речима које на једном месту изговара: „За љубав не за мржњу ја сам рођена",
Антигонином фанатизму У трагедији је супротстављена гвоздена одлучност Кремошта, великог родољуба, који доследно спроводи законе. Он је носилац државности, отргнуо са 'од мита. Као и Антигона и он је једностран. Њихова је трагична кри вица што премашују меру у тражењу својих права.
Режија је покушала да путем хора изрази главни драмски сукоб. Онако како ја она замислила хор није безлична маса већ скуп живих 'издиференцираних ликова. У борби У којој Антигона и Кремонт страдају хор наступа као носилац принципа разумности и мудрости („за срећу је мудрост основ први").
Насупрот Антигони је Исмена, њена сестра која је у свом хероизму „пасивна, али у својој неодлучности, јер није кукавица, кадра је да се уздигне до самопрегора (у сцени суочења са сестром она је спремна да са њом умре.)
Првипут.у историји светске литературе у Антигони је зазвучала тема љубави. Хемон, Антигонон вереник, а Кремонтов син, идеални је лик младог Грка. У његовој страсној одбрани Антигоне не одзвања само љубав већи реч правдољупца који жели да уразуми оца,
Тиресијеа је најсвечанија личност трагедије. У његовом је лику персонифицирана моћ врачева. Тиресије је претставник мистичности и сната које су врачеви оног времена
били свесни. Веома је интересантна и личност првог стражара, човека из народа. Софоклов реализам дошао је у сликању овог човека до пуног израза. Стражар није човек какав би требало да буде већ какав
јесте".
"Трагедија ће бити приказана у два дела, са паузом после сцене У којој се Креонт сукобљава са сином због Антигоне. Крешимир Барановић је компоновао музику по аутентичним мотивима старе грчке музике. Музика ће пратити лирске партије и финале трагедије. Сцена ће за сво време престале бити иста: трг пред царским двором у Теби.
Главне улоге у „Антигони" тума: че Миливоје Живановић (Креонт), Марија Црнобори (Антигона, Нада Ризнић (Евридика, жена Креонтова), Соња ЖХлебшева (Исмена), Зо ран Ристановић у атлернацији са " Стевом Жигоном (Хемон), Берт Сотлар (Тиресије), Јован Миличевић (гласник), Бранко Плеша (стра• жар)У осталим улогама наступају, Млађа Веселиновић, Иво Јакшић, Данило Срећковић, Стојан Аран• ђеловић, Стојан Дечермић и Звон= ко Фуренчић. Сценотраф је Мила Милуновић који је у заједници са Миром Глишић дао нацрте за кос“ тиме. Предвиђено је да се премијера „Антигоне" изведе 17 овог месеца, итттиитивттинитвотилинивиииивимивииенРииоРиеРи име иивоииимтниинпит
ФИЛМСКЕ
занимљивости
СВЕТО ПИСМО ЗА ФИЛМОВЕ ИНСКА влада нема довољно долара да плати америчке филмове. Збох то-
га је склопљен уговор са америчким фирмама да Финци лиферују за филмове библије штампане на енглеском језику. НОВА КАМЕРА ЗА ТЕЛЕВИЗИЈУ
||957У камеру за телевизију пронашао је Енглез Девид Роунсли, До сада је за снимање телевизиских преноса била коришћена филмска камера. Нови проналазак омогућиће контролу телевизиског снимања и контролу приликом емитовања филма.
ИАКО ЈЕ КОШТАО МИЛИЈАРДУ...
(А великом рекламом приказан је италијанско-француски филм „Фабијола", који обрађује тему живота хришћана у старом Риму. Филм је режирао А. Бласети, а играли су познати француски тлумци Мишел Морган, Мишел Симон и Луи Салу. Иако су трошкови износили милијауду и 300 милиона лира, филм је пропао. Независна критика је нарочито осудила масовие сцене убијања хришћа= ма, које иду за тим да побуде најниже садистичке нагоне. Запимљиво је да је овај филм препоручила католичка цензура Ватикана.
А ШТА СА ОСТАЛИМг7... МИ су филмска предузећа у 1949 години снимила 50 филмова. За исто време увезено је 800 иностраних филмова, док је максимална годишња потражња 350 филмова.
ои.
Цобе камиле
јо краја овог месеца у издању А „Просвете' изићи ће низ значајних дела. У тиражу од 10.000 примерака штампа се „теорија књижев ности" од Тимофејева, у редскцији Радована Лалића, који пише и предтовор. Са предговором Душана Н=дељковића припрема се „Систем природе" од француског филозофа Холбаха, а од Ота Бихаљи-Мерина збирка есеја „Мисли и боје".
Од белетристике „Просвета" ће издати романе Леонида Леонова „Соч" и „Скакавци", ,„Губерниске слике" — збирку приповедака Салтикова-Шчедрина и нека друга дела
из области белетристике. Из класичне књижевности објавиће се „Животи великих људи" од Плу-
тарха.
Реченица „Ја сам то рекао ради тога да би се посао свршио" логички је добра, јасна, али у склопу има сувишно ради тога. Циљ се већ казује новом реченицом,
2. Ако пак кажемо „Ја сам то рекао ради тога да ви пођете правим путем", опет имамо једну неправилност, али свакако мању него што смо имали пре, Сад смо одиста казали једну недвосмислену мисао, јед ну одређену реченицу. У њој смо рекли да је циљ говора, намера говора да буде то и то. Али је овде узето више речи него што је потребно, и то баш речи које имају исту службу, исти смисдо, исту функцију. И предлог ради и свезица да у оваквом склопу имају исто значење, Беза ради тога указује на циљ, а то је оно на шта се упућује заменицом тога. Свезица пак да долази као спољашна, везивна ознака за спајање зависне реченице за главну и још више као спољашна оз нака унутрашње стране, садржаја, смисла реченице. Њоме се означава, она долази да обележи намеру, да укаже да је предмет главне реченице, њен циљ у опоме што се казује зависном реченицом коју та свезица везује за главну реченицу.
Отуд је јаспо да није потребно склапати, нагомилавати речи које имају исто значење (ради тога да). Доста је само једно од то двоје: или само предлог ради с показном заменицом (ради тога) или сама намерна свезица да.
Природно је, овде не треба схватити да је свезица да само намерна, да она садржи смисао намере, циља, него да је она само спољашња ознака, израз смисла намерне ре ченице, циља радње главне речепице, али она може бити и ознака и других односа м веза.
Тако би реченица гласила „Ја сам то рекао да ви пођете (или: да бисте ви пошли) правим путем. Шишта пе треба да нас буни измена глаголског облика: смисао је остао неизмењен.
за казивање намере или циља онота што се изриче глаголом главпе
Одговорни уредник Драгутин Шшолајић, лефон 20-443 • Чековни Трачун 103-903222
КАНА ДМ -КАКО СЕПИШЕ „Ја сам то урадио рада тога што..."
реченице имамо намерне или финалне реченице. Оне се могу склапати на више начина. Тако бисмо имали; ја сам то рекао да ви пођете правим путем, ја сам то рекао да бисте ви пошли правим путем, ја сам то рекао не бисте ли ви пошли правим путем, ја сам то рекао еда бисте ви пошли правим путем, ја сам то рекао како бисте ви пошли правим путем и слично,
Али за казивање узрока, то јест онога што је претходило радњи главне реченице, што је условило, проузртковало радњу главне реченице ротиште говорећи, имамо узрочне или ва;зплне реченице. И оне имају своје специфичне ознаке, спољашње _ знаке, свезице или групе речи ес везивним и узрочним знасењем. Тако би.се рекло: ја сам то рскео због тога што си ти вредан, ја сам то рекао стога што си ти вредан, ја сам то рекао јер си ти вредан, ја сам то рекао будући си ти вредан, ја сам то рекао пошто си ти вредан, ја сам то рекао чим си ти вредан, ја сам то рекао... — Како видимо, овде постоје велике могућности за исрицање узрока радње гла голске, то јест, смисла предиката. И, природно је, свуда је сачуван садржај смисао узрока, али су ипак настале нијансе, преливи у значењима различних реченица зависних, те једпа казује овакву, друга онакву врсту узрока. То је, с друге стране, и природно, иначе се не би могло ни схватити нагомилавање различних речи истога значења, јер, познато је, уопште пема или врло мало има речи потпуно истог значења него се свуда јавља ма и најмања, пајтананија нијанса, прелив у значењима... Биће из овога јасно ца треба пазити ма констукцију или на склапање сложене реченице и разликовати узрок од памере или циља. Тој разлици теба одеђено давати у реченици одговарајућу везу, одговарајући израз који се обележава Нли 03начава или особитим склоповима предлога и других речи или свезицама. . . . ЕЛ.
Улица Драгослава Јовановића 1-1у • Те-
— Поштански фах 752 • Штампарија
„Борба» — Београд, Кардељева 3, Рукописи се не враћају