20. oktobar

ман: НА ДРВАРИ

ЈЕДАН ЛИК ИЗ ВАСПИТАЧЕВОГ ДНЕВНИКА

НОВИМ ПУТЕМ У ЖИВОТ

ВЕ док у собу не уђоше дечаци,

на поду је лежала гомила но-

вих цокула и воњала сировим Ђоном. А тада — гомила плану, и место ње — створи се нова од подераних опанака; и ципела које давно већ изгубише свој првобитни облик. Радосни су били дечаци; ту радост поделио је са њима и васпитач интернати Божинл Раловић. Његове једине ципеле нису биле ни нове, ни здраве. Па ипак му је срце било пуно: дечаци нису више „босјаци". Створена је прва метеријална подлога за даљи рад.

— Погледајте још једном, другоги, ове стдре, малочас скинуте опанке; запамтите сваку закрпу дотрајалог одела! И не заборавите никада, да то припада животу који вас није добрим задужио, животу који се 30ве -— прошлост.

Тим речима, почео је васпитач Радовић да ствара своје ново дело из уметности над уметностима, која се језиком лаика зове — васпитавање Чсвека.

Тим речима, започета је и трећа књига васпитачевог дневника, коју Божин Радовић вечерас, као им Ттоликих ранијих вечеџи прелистава са страшћу педагога, Можда ће се, једном, из грађе скромнога дневника родити и наша „Педагошка псема"7 Можжда,.

Васпитаници су се растајали са прошлошћу Неко — лака срца, а неко — са сузом. Биле су то сузе слабијих, а измамљивала их је не. извесност ненавикнутост на ново.

Међу новим питомџима Индустриске школе у Железниху, било је свакојаких душица. Па и „шпекулантски" настројених. Такви су почињали свој „занат“ хвалом својих ципела и куђењем туђих, понудама за ,„трампу" и брзим раскидањем већ склопљених „погодби". Биле су то мрље уличног — ил' ко зна све каквог — лошег васпитања можда и наслеђа. Требало их је брисати из свести младих бића. Васпитач је имао пуне руке посла Упоредо са порастом напора живог васпитног рада, множиле су се и белешке У васпитачевем дневнику. У томе је прошла једна годива.

Трећи фебруар 1950 Методије Филиповић не устаје на време. туче се са друговима, учествује у разбијању прозора. не воли да се умива и шишта. једино воли — крпењачу. Јед-

ном је, седећи на клозетској шољи, провео у дремању час јутарње ГИмнастике. Истина, Методије није јединки преступних. Неколицина њетових другова избегла је час тимнастике на тај начин, што су се завукли под кревете спаваонице, где су читав сат цвокотали од зиме! Да би добио „поштеду" од наставе, ученик прве године Поповски, одвалио је себи здрав ђон са ципеле. Један је, опет, сакрио свој капут и пријевио васлитачу — да му је украден.

То, између осталог, прича дневник васпитача о слабостима васпитаника. После ових забележених преступа Методија Филиповића, читалац мо жда очекује приказ неког „муњевитог прелома" на боље, каков се 0" бично преконоћ дешава — у репортажама. Није било тако. Методије се није преконоћ „преобратио“ У

„примерног ученика. И данас, у дру“

гој години стручног школовања, Ме-

"тодије има пет „слабих". Хоће ли

социјалистичка радна школа да напусти посао даљег васпитавања недоученог ђака7 Не. Она ће му помоЋи да кад-тад, достигне онодшто сада прелази границе његових моћи.

— Са добрима је лако — каже васлитач Радовић. — Али и од Методија треба створити друштву корисног човека. Баш због таквих и јесмо авде , васпитачи.

Помивку је прекинуо улазак пет|нн-________-____-_______ а

[ орни едник Драгутин Шолајић,

умеша рагослава. Јовановића 1-ТУ •

Телефон 20-443 • чековни рачун 103-9032

2 — Поштански фах 752 • штампадија

иБорба" — Београд, Кардељева 31. Ру описи се не врдћају

наестогодишњака. Васпитач га ослови: — Скини капу Методије!

Дечак је гледао отворено, можда са нешто шеретске скрушености на

лицу. У кожу на рукама, упило се'

црно мазиво. Нокти непоткресани. Оваплоћење белешке из дневника! О себи је причао слободно.

Растао је без мајке, у инокосној кући оца — удовца, у Рагодешу, планинском селу Горњег Понишавља. Још су жива сећања на те да не, »

— Спавали смо на поду. Ноћу су мишеви трчали преко нас... Једва да сам имао одело. Нисам знао за марамицу... Пеглу нисам имао где да видим. Није нам требало клозета;

—- Тата, када ћеш да ме водинш на вашарр

од куће устрану... Не памтим да сам се купао, мањ' лети што се наквасим.. Никад ми нико не рече, да се треба шишати.

Време прође. Изгубио је и оца. Са лошим последицама запуштеног живота и паром опанака — својим јединим иметком, у дечји дом Пирота дошло је самохрано сеоско сироче. Првипут у свом животу, обукло је ципеле. После завршеног трећег разреда основне школе, мали. шан изјави да хоће у браваре. Жеља га је довела у Индустриску школу Творнице алатних машина „Иво

" — Лола Рибар". У другој години, он

још не може да изађе на крај са математиком и другим, за њу везаним предметима. Највише воли — исто рију. Но све то му не смета, да се са

поуздањем „печеног' бравара баци“

на рад турпијом. Направио је себи алуминијумски чешаљ. Он, који се раније никада није чешљао! Оно“ мад је израдио и две бравице са кључевима. Васпитач запажа да је школовање у многоме изоштрило Методија, који је у првим данима интернатског живота остављао привидни утисак ограничености. Још један доказ, да се све временом разбистри. Биће и од Методија добар мајстор! Ко би му ускратио право да надокнади оно што је изгубио као дете без детињстват Методије воли весело да живи. Коловођа је несташлука. Безбрижан. Одевен је у затвореноплаво ски-одело, има зимски капут, нове цокуле.. Он зна да се његов покровитељ зове — држава. Емил ПЏавелкић

- ЈЕ = О сжрир

4

одн - жасно тачан човек. ел ем једн 6 тло макар где, већ код нас, у БеоАли то није би = граду, и то наших дана, а тај човек зао се Раденко. ДУ, == Ј зису га.тако звали. да, Раденко му је било име, али ние + Ане. зећ из пакости неке, назвали Нису га звали ни Тачненко, вел вабо -- ето а су га'— напаст тосподња! И ко о и авла! наз к рођена дактилографкиња га так азвала: : То кад је ар дана хитно послао на пошту. 5 па тако“ она пошла, а Раденко је погледао на сат. ВР – А 4 5“ . пусте навике, не тила се — он опет на сат, Махинално и из У | ; Она, међутим, свратида речете да је на какво зло мислио, , = дође за ла успут и до фризера да се распита кад може Да ла 2 али ондулацију. Ушла је жена колико да се само Рарлита и догодило се да је баш у том тренутку била једна Ст та празна, и гако села. Није се ни два сата задржала, па = су била и два и по сата, неће ваљда држава због тога Ели падне! И још је; без обзира на то, онако, из сопстеене зри цијативе, дошла да му се извини. „Били редови на под 5 каже, па сам се мало задржала“ значи; отворен карактер са лепом дозом самокритике. Е, али Раденку се поглед прилепио за ону њену фризуру и, додуше опет само махинално и не мислећи ништа рђаво, уперио је прст према њеној глави: — А овог Шта је овог —' запитао ју је са извесним тоном.

Она одмах планула:

Шта: овог Како: овог Ово је моја фризура, а то ће рећи моја лична и приватна ствар.

И тако одбранила је своју индивидуалност. После се, наравно, пожалила друговима: "

Напаст господња, другови, јесте ли чули шта је напаст господња7 Тај би хтео све нас да зарази том његовом тачношћу! Друг Зденко се је онда осврнуо на ствар са принципијелне стране: . •

— Тако је, другови! Такви би најрадије да цео народ тиме заразе! А не питају они да ли је то за нашу климу! Друг Зденко нема иначе неке нарочите везе са науком. Нема, да видите, ни са књигом, па ни са новинама, Али он. поседује оно што би могли назвати: научним инстинктом. (Таквих људи има код нас у масама, Вероватно због те исте климе. Један доказ више да се природа увек сама постара да код живих створова недостатак у једном надокнади већом усавршеношћу у другом погледу). И тако, дакле, другу Зденку може да се урачуна у заслугу што је ту необичну

појаву тачности научно објаснио и растумачио.

И тако, ето, клима је чинила своје (а и ова Зденкова предострожност) те Раденку Тачненку не пође за руком да икога зарази. Ако је за неку седницу, он дође у заказано време, а то ће рећи добар сат пре почетка. „Стара песма“ уздахне онда, а после се ипак некако утеши. „Бар ћу се мало одморити“, помисли у себи. И тако, одмоти се, а онда, богами, покуша да то и на други начин искористи: да на миру и неометан ни од кога домисли неку мисао, или је на неки начин разради, чак и неки извештај да састави за који онако можда не би могао да стигне на време. Ту и тамо баци поглед на сат и у мислима ставља рокове кад би другови могли већ да наиђу. „Богца им њиховог, опет су ме намагарчили!, каже у себи, покушавајући тако да ствар

Хи а 218

види са њене шаљиве стране. А онда почиње и да се љути:

„Е, јесу безобразни! Па све бешњи и бешњи: „Немогући људи!“ Ено га, сад већ почиње и да псује: „Мајку му, па ово већ прелази у саботажу! Ово је криминал!“ При том је већ који километар прешао ходајући тамо амо по соби. Најзад, као да му прекипи: „ја ово више нећу да трпим! Ово је последњи пут!“

А после, не знаш кад га пре скувају!

— Ти стигао, зарг! — као чуде се они особењаку и великодушно му опраштају. — Е, јеси неки! — осмејкују му са покровитељски и прете обешењаку што и такве ствари изводи. Ником ни на ум не пада да му се извини. Место тога ће га понеко пријатељски и са сажаљењем потапшати по рамену. ИМ то га потпуно паралише. Види: стоји он један према свима осталима, те шта ће, куд ће — пристаје у игру. Просто осећа да би сад било смешно да се он дури и љути, него да мора да буде и захвалан што му гледају кроз прсте и опраштају.

. Па док су опраштали — опраштали, а после Као да им је и додијало. Постала им је обична и свакодневна та њетова тачност и престали су да гледају на њу са њене — да кажемо — уметничке стране, Стално с тим сатом у руци и његовим резигнираним осмехом, постао им је као неки живи прекор, отелотворена неумитна Савест која, чекајући свој час, све бележи и ништа не опрашта. Узалуд му осмејак, узалуд му ћутање! Он јесте и остаје за њих страно тело. Сви осећају у њему неку потенцијалну опасност по друштво, „Не знаш, кажу, на што то може да окрене! Наиђе ти сутра неки инспектор од те исте сарте, па шта ћемо ондаг“

И ту сад долази друг Зденко (онај исти који је про-

'

Стрпљење ла није издало...

жу

нашао климу), он долази на мисао да усклади односе у

До друже, — каже он једног дана Раденку, — ми сви видимо и признајемо да си ти човек тачан. с — што А зар нисамт — уплашио се Раденхо. — Ама, јеси, брате, јеси, — вели му Зденко. — Нико ти не каже да ниси, Него, овај... како да ти кажем... незгодно и једини тачан код свих нас, обичних,

му то дође, брате: т Е | 4 дође, брате | успадаш из строја, брате, што није ред

да кажемо, грађ [ — није ред. Него, овај, пробај, да кажемо, да држиш корак са друштвом Зиаш, ме можеш ти окром света!.. Рећи ћеш:

такав сам по природи. знам, знам, али потруди се малкице, мајку му. Дисциплинуј се некако!.. ·

тако Зденко. Све онако: дубоко човечански и, што се каже, од свег срца. А другтарство му је просто урођено. Раденко га гледа, слуша и гледа, и нема“ речи да се одбрани. Осећа нико за њега не мари, види, ето, своју судбину и своје проклетство, погнуо главу и смерно обећава да ће се поправити. Није ником лако да буде бела врана, те се чврсто решава да окрене лист, „Но, па задоцњаваћу и ја, — зариче се он, — биће да то није баш тако страшна ствар!“

И покушао је. Може се дакле рећи да му је савест чиста. Покушао је, али не питајте како је ишло!., Како дође време да се некуд пође, а њему сви дамари у глави забубњају: „Време је, време је, време је!" Обузме га нека луда нервоза, па га жена такорећи својеручно отпрема _ од куће. А онда ноге понесу као какна аутоматска оруђа која ничим не можеш да превариш па да успоре, или да пођу другим смером. И опет он први стиже, а да би колико толико загладио грех, удуби се у новине и одглуми Као да није ни приметио долазак колете. Или начуљи уши и ослушкује кораке, па како се ко приближи, а он брже боље зажди у другу собу, да мало после дође и, зевајући и протежући се, покуша да убеди друга да се успавао и закаснио. Једном се херојски савладао па није ушао у предузеће, но се сакрио негде у непосредној близини, градећи се да гледа излоге, а уствари да отуд вреба кад ће ко наићи па да уђе после њега. Али још издалека га је сагледао његов покровитељ, застао мало да боље осмотри шта овај ради, учини му се некако сумњива работа, те рупи пред Раденка и пре но што се овај расвестио, запита:

— Ама, да ти неког не шпијунираш, је ли, бре Раденко

Као да је на некој тешкој кривици ухваћен, стао је

Раденко да замуцкује:

— Ја.. овај... онај...

— Не, не! Истину, само да би искористио забуну, и немаде куд:

5 Тао ево, знаш... ја гледам ако бих некако могао да не будем тачан...

— Нека, нека! — насмејао се Зденко задовољно, узео га испод руке и повео са собом. — Све ти је то ствар климе, знаш. Ти се само пусти клими да делује на тебе, па ћеш видети како ће то лако ићи. А ти си се, видиш, отео тој нашој клими. Ја се увек питам: зашто ти то радишт Зашто се отимати својој природи, човече; Знаш ли да је то опасна ствар После је јавио друговима радосну вест:

— Има наде, — каже. — Биће нешто од овог нашег Раденка!.. · Шта је после билот — Ништа није после било. Него је Раденко те исте ноћи сањао. Сањао је, а ево шта;

Као Зденко прича догађај друговима, на некој конференцији, скупштини, шта ли, а ови се сви узбунили:

— Не, не! — вичу они и буне се. — Не може то тако! Друто је ова наша природна, спонтана нетачност, а друго ова брука и срамота!

—' Али ми ипак морамо човеку дати могућности да се преваспита, — као брани га Зденко својом познатом жестином. (Баш је душа од човека, и како је само запео да ме спасе!“ чудио се је Раденко.) — Најзад, нико не може тако преконоћ да постане од онако тачног — перфектно нетачан! — убеђује даље Зденко. — Замислите како би нама било кад би ми тако преконоћ морали да постанемо тачни! Најзад, да му одредимо један разуман рок, па онда да му судимо!

Али све му је било узалуд!

Сви су били мишљења да је то акт отворене саботаже, изазивачки и саблажњив, и да управо због тога то не сме да остане некажњено.

Нарочито је дактилографкиња праскала;

— ја сам онога дана бездушно гонила мога фризера да пожури. Просто му нисам дала времена да честито заврши свој посао. А после сам све трчећи дошла натраг у канцеларију. А како ме је он дочекао;

— па шта сам вам радио7 — дрекнуо је на то Раденко, али нико није хтео да га чује.

Ф — и сад ја вас, — наставила је дактилографкиња, где је ово моје трчање, а где оно његово намерно задржавање и лонџање7 Зар ви не видите да је тај човек. обичан фалсификатор нетачнестит Он је просто хтео да нас омаловажи. Е, а сад је на нама да покажемо и њему, и свима њему равним, и да им на основу овог конкретнсг примера докажемо, да је наша нетачност једна. природна особина, један... такорећи таленат, који као и сваки други божји дар треба поштовати. А нарочито треба да станемо на пут оваквим незграпним фалсификаторима нетачности! Да не говоримо о том што је он хтео тиме да дезаувише наше климу!..

Онда су Раденка ставили под Дисциплински суд.

Опет га је бранио Зденко. Он је најпре изнео (а Раденко св стално чудио откуд је то пронашао) да је он, Раденко, и с очеве и с мајчине стране наследно оптерећен. („Сад видите, каже, како је било сасвим неосновано што су другови сваки час изражавали сумњу да ли је он прави Србин!“) Даље: да су околности и услови његова детињства нарочито неповољно деловали. (Чак му и то пронашао да је гимназију свршио у иностранству — дакле, ипак утицај климе!) С обзиром на све то Зденко је уверио Суд да су настојања Раденкова да буде нетачан искрена и поштена, те да их не треба сматрати као акт саботаже.

Међутим, Суд је ипак укорио Раденка што је онако незграпно опонашао нетачне људе и тиме укаљао углед једне такорећи националне особине. Осим тога одредио му је рок од године дана ради поправке и усавршавања, а друга Зденка му одредио за учитеља.

Сав сретан потрчао је Раденко Тачненко да загрли Зденка, али се о нешто спотакао, пао и — утом се, окупан

У зноју пробудио. — помози боже! — прекрстио се, уверен да му нема

спаса... жак кОонФИНО

истину! — навалио покровитељ Раденко, ухваћен у све четири,

=>

КАДА је пре две године Мика Страшић, административни манипулант, добио решење да може са својом породицом да се усели у нови стан, те да више не стаћује у једној соби, ушти нуо се три пута исто толико пута протрљго очи, и када се уверио да тачно тако пише на решењу, ухватио се за главу и заиграо од радости дивљи црначки плес, према ко. ме би „Буги-Вуги" изгледао сасвим наивно. Некако га је умирило десет коцки шећера и две чашице ракије, тако да је био способан да направи план селидбе. Ујутру је Мика затражио дозволу од шефа да буде отсутан један дан са посла, набавио штпедитера, а за то време његова жена, ташта и деца ужурбано су паковали ствари. Наравно, врзћајући се кући, на питања пријатељи који су спазили да се вози шпедитером, одговарао је победоносно: –- Знаш, добио сам нови стан. Две собе, кујна, купатило и све остало. У строгом центру! Трећи спрат, али шта мари. Лакше је пењати се три спрата, него шетати се до

„Шветка" два пута дневно. . И тако се Мика уселио. Додуше, мало напукли

зидсви кварили су му расположење, а исто тако и покварене инсталације,

—- Ништа не мари, — ре као је, — живи смо људи, оправиће се. ДЕ

Неравно, у првој посети кућевт;свику то је напоменуо и тс сасвим учтцво. — Ништа не бвините, – џекао је овај, — уредиће се све, само ви плаћајте уредно кирију.

им Мика ја умиренп отишао. Лето је прошло, доштпа је прша јесен, и зи-: ма. Једно вече, лепо је заспао уз пуцкетање дрва та у пећи и ударање кишних капи о прозорска окна. И уснуо сан: Као: лежи везан у некој тамнвици, а мучитељи ставили изнад њега канту са водом, одакле све пада кап по кап и удара га по темену, И како га стално удара на исто место, као да га бије све неки тежи и тежи чекић по глави. Неиздржљиво! Хтео је ла викне, али се у том тре-

"нутку пробудио.

— Да. глупог ли сна, помислио је у себи и хтео да се окрене на другу страну, кад осети како му вешто заиста капље на главу. Упалио је осветљење и видео да таваница прокишњава.

— Мораћу ујутру да кгжем газди да опрат“. закључио је.

„Штедња« потрошочкот времена

И стварно саопштио је. Газда је љубазно рекао да ће „све бити у реду" и на том се све свршило. Како је киша немилосрд но падала, таваница је стално прокишњавала, али Мика Страшић није изгубио стрпљење. Написао је жалбу и поднео отсеку за чување станбених зграца свога рејона, Првог.

_ — дођите за четонаест дана, — рекли су му.

После четрнаест дана, казали су да је молба отишла на решавање. па нека дође „за месец дана". Али да не одуговлачим. Мики Страшићу већ скоро годину и по дана нису одговорили ко ће да оправи кров да му стан не прокишњава, ;

Газда је, чим је дунуо оштрији ветар, променио

мо, да ће сутрадан падати киша, он одмах поста» вља питања да ли ће јако или слабо и колико дуго, па никако да га се отресеш,..

Сетио сам се да је то Мика. Па није ни чудо што му јеједина утеха да пита како ће време бити сутра. Да запита случајно, сачувај вас боже, ка-

климу: отишао на море. да ће Станбени отсек реА Станбени отсек још у- шити његову жалбу, то век — решава. Мика Стра свакако, ни они ни би шић није изгубио живце, знали да му одговоре.

иако је преместио већ стс двадесет и девети пут кревет на друго место, да му вода не капље за врат.

Пре неки дан, један пријатељ, који ради у Метеоролошкој станици, испричао ми је:

— Имам праву напаст, — рекао је. — Сваки 60, говетни дан јавља се неки чичица и пита: „Какво. ће бити времећ"': И кад му, недајбоже, каже-

Њима ништа не капље на главу, па брзо заборављају тако ситне жалбе, в ко ће га знати, можда са и жалба за гвих годину и по дана „загубила". Не би ни било чудо, ко ће још од службеника да мисли на оно што се догодило пре толико времена.

И замислите, Мика Стра' шић још ни до данас није изгубио стрпљење!...

Р. Једлински

Џ

, Ћ #15 %

СУБОТА 3 7 8