Agrarna politika

1921 и цр. Славка Шећерова у Економисту и Архлву (доцнпје скупљенп у књигу Наша аграрна политика , Београд, 1930), ваља споменз г ти брошуре ових писада о аграрној реформи схеаЋеној у најширем смислу, а највише о дељењу великих поседа и колонизацији: Иван Ј. Галпћ (Загреб, 1921), Јурај Деметровић (Загреб, 1920), Милутин Јакшић (Вел. Кикинда, 2 kh>i 1920), Ј. Јовичић (Загреб, 1919), Др. Јоца Лалошевић (Београд, 1923), Јоспп Ленарчпћ (ЈБубљана, 1921), Др. Едо Марковић (Загреб, 1924), Радослав Марковић (Загреб, 1921), Иван Рдтиг (Загреб, 1919), А. Теодоров (Аћим Ђермановпћ, Загреб, 1921), Драган Турк (Загреб, 1922), Др. Отон Франгеш (Загреб, 1919), Алфонс Хрибар (Загреб, 1920).

IV. Очување сељачкпх газдпнетава.

Овај део аграрне политике тесно је везан за спровођење аграрне реформе и парцелисање великих поседа, зато што је тим путем у свима земљама створен највећи број слободних сељачких газдинстава. Али се он издваја из студије о аграрно-реформним променама, у толико што се морају чуватп да не пропадну сва сељачка газдинства, како она која су остала од старине, тако онакоја су настала аграрном реформом или колонизацијом, куповином или окупацијом у новим пределима, и т. д. Од првнх почетака аграрне политике, т. ј. од онога времена када се почела т. зв. заитита сељака на Западу, очување малог сељачког газдинства поставило се као централни предмет свега старања о сељацима. После ослобођења сељака, кад су сеоска домаћинства испала из феудалне везаности, ова брига је мордла бити још већа, нарочито у крајевима где је расподела земљишне својине била таква да су се образовале привредне јединице које су могле да живе.

Овакве мере налазимо у неким земљама већ пре ослобођења сељака. Онда су оне имале за циљ да спрече одузимање земље сељацима од стране властеле (Bauernlegen): пренос имања могао се вршити само са приволом власти, или се у опште забрањивала продаја сељачког добра не-сељаку, дакле и властелхшу. Поред ових ограничења у промету земљишне својине , постојало је т. зв. привилегисано наслеђивање , по коме је сељачко добро добијао само један наследник (Anerbe у Немачкој), с тим даоностале сунаследнике исплати по процени. И једно и друго ограничење била су установљенау интересу властелина, ужељи да се породично добро сачува нетакнуто кров столећа. У неким крајевима су ова ограничења била тако укорењена, не само код властеле већ и међу сељацима, да нису ишчезла ни после ослобођења сељака: на пр. убаденском Шварцвалду, у Тиролу, у Норвешкој, у Чешкој, у Корушкој, а у неким немачким државицама ограничење је важило само за 2 / 3 поседа, док се ] /з

289

АГРАРНЕ РЕФОРМЕ

Д. Јовановић, Аграрна Политика 19