Agrarna politika

који је завладао после ослобођења Србије и после аграрне реформе од 1848, није успео да уништи ову установу. Али она је ипак постепено ишчезавала, нарочито у културнијим крајевима (Приморје, Славонија, Словенија, Војводина). Закон од 1889 покушао је да заустави цепање у Хрватској и Славонији тиме што је одредио недељив минимум. Али зато се цепање вршило тајно: инокосна породица је све више постајала правило, а велика задруга изузетак. У Босни и Херцеговини, задруге су још увек претежан облик, ма да нема никаквог закона који би бранио њихово растурање. У Србији има доста задрута, али највећи број немају више од 10 чланова. Са преко 30 чланова било је 1805 свега Пбзадруга. После рата, њихово распадање се још више убрзало, и тешко ће се моћи зауставити. 1

3. Сасвим независно одамеричког homestead-a и европских пројеката и покушаја, у Србији се осетила потреба, после ослобођења од Турака, да се, на прелазу у новчану привреду, сачува сељачко породично газдпнство. Чак пре америчког закона од 1839, кнез Милош је указом од 29. маја 1836 наредио да нико не може да задужује један минимум поседа, и то у градовима, кућу, а у селима кућу, окућшшу, два вола и краву, „да би таквим начином беспомоћне жене и деца, по упропастенију свегаимјенијакров барем над главом имали.“ 2 Доцније је у грађански судски поступак ушла чувена тачка 4. § 471, која изузима од пописа-за приватна дуговања, поред многих покретних добара, још и два дана поткућнице и пет дана ораће земље на пореску главу. Ови прописи су се током времена мењалн (1873 и 1898), и добијали су све више аграрни карактер, т. ј. односили су се само на „земљоделце“. Штитили су имање од пописа за приватна дуговања, али не и од обавеза које извиру из злочина, преступа намерно учињеног или иступа учињена из користољубља, као ни за државне и општинске порезе идруге јавне дажбнне. Закони о непосредном порезу (1899 и 1907) заштитили су и од пореског дуговања кућу и плац од 20 ара земље н један пар теглеће стоке. Ова заштита остала ]е и у новом закону о непосреднил! порезима (1928), и додато је још: „једна

1 Др. Мплан Ившић предлаже чнтав низ .мера „сељачког законпка“ које бп имале да онемогуће или бар регулишу цепање задруга. Les problemes agraires en Vougoslavie, стр. 329-338; Париз, 1925. Др. Д. Аранђеловпћ, Наследно право. Београд, 1925; Ж. М. Перић, Задружно право. Београд, 1920 и 1924. Ст. Јурић, „Одакле потјече пропадање нашег сељаштва?" Хрватски задругар, 1924, бр. 11. О бугарским задругама впд. С. С. Бобчев, Блгарска челадна задруга. Софија, 1907. 2 Андра Ђорђевић, Теорија грађ. судског поступка, II изд. 2. књ., стр. 179—180; Београд, 1923.

294

СЕЉАЧКО ПОРОДИЧНО ГАЗДИНСТВО