Agrarna politika

је у горем положају кад треба да се задужи још из три узрока. 1) Сељаци па и сами већи поседници налазе се у пољу, далеко од новчаних пијаца и центара, од банака и завода. 2) У њиховим рукама кредит се споро репродукује, само по периодима жетве (тек после 9—12 месеца), иу потпуној је зависности од природе; отуда је за њих нужна нижа каматна стопа и дужи рокови за отплату. У стварн, услед тешкоћенаведене под 1) каматна стопа за пољопривреднике је скоро редовно виша од нормалне, и понекад достиже баснословке висине: 20, 50, па и 100 и 120%, „динар на банку“ месечно! Само фантастична привезаност сељака за земљу и посед оспособљава га да плаћа ове камате које нису ни у каквој размери са рспродукцијом узајмљеног новца. 3) Пласирање новца у пољопривреду је врло ризичпо, јер се не може предвидети успех послат овај не зависи само од вредности газдинства и од способности шефа, већ и од безброј случајности које се не могу ни предвидети, ни спречити, ни уклонити. Кредитирање пољопривредника је скупље још и због тога што се не може из далека контролисати употреба кредита, и што постоји опасност од разних мера које ограничавају кредитну способност сељака: проппси о промету земље међу живима, о наслеђу, о окућју и т. д. Једном речи, пољопривреда теже долази до кредита, скупље га плаћа, и мање га искоришћује него остале привредне гране. Отуда се јавља потреба за посебном организацијом пољопривредног кредита, која би кредит приближила сељацима, пружила им га јевтиније, и била у стању да контролишеупотребу његову.

Досадашње искуство је показало да је страх сељака од мениде и од кредита у опште потпуно оправдан. После деобе крвних задруга, као и носле прелаза од браственичког и колективног живота на индпвидуално газдовање,и од кметства на слободу, сељаци су запали у инокоштину, и дуг им је био једино средство да се одрже. Али жила за коју се дављеник ухватио, била.је најчешће змија огровница. Чаршија и сеоски зеленаши нису увек ишли на то да сељаку отму земљу, али су га редовпо претварали у слугу који је њима морао односити све плодове свога рада. Тај период обележен је пропадањем сељака у масама. Успомене на прииудне продаје, на просјачки штап до кога су услед задужења дошле многе угледне куће, улио је сељацима страх од дуга: <<дуг je зао друг». И данас се као понос једног села истичо у неким наши^ГплаВинским крајевима да нема дужних сељака. Али то је једна предрасуда , као што је предрасуда u страх од варошке ношње и од куповног жџта. Кредит (дуг) по себи није ништа рђаво. Напротив: ако има да послужи за мелиорације или да спасе газдинство од несреће, он је услов одржања и напретка, и као такав је неоп-

311

ПОЉОПРИВРЕДНИ КРЕДИТ