Agrarna politika

пршшчно рано су предузете иввесне кредитне и друге мере за одржавање сељачког поседа. Већ 1836 кнез Милош је издао прву уредбу о запггпти поседног мпшшума, али она је била впше негативна, јер је забрањивала сељацима да задужују «кућу, баштину, двавола и краву»: зауставила је кредитпрање и можда нанредовање пољопривреде, али је ипак спречила пролетаризацпју сељака. Као позитпвна мера дошао је циркулар Мплошев о установи «сеоских кошева», нека врста примптивне натЈфалне штедпонице: сабира се и штеди храна у плоднпм годинама за помоћ у неродици. (Слично установама «monti frumentari» у Италији и esalerios publicos» у Шпанији и Потругалији). У позитивне мере спадају још и ови прописи; огранпчење пнтереса на дугове (1837), давање на зајам пупилног новца (1838) п непосредна кредитна помоћ из државних средстава (1839). Ова последња мера је најважнија, али она као нп прве није помогла сељачкој сиротињи. Помоћ се давала на залогу непокретностп до 3 Д вредности имања, по 6%, али најмања позајмљена сума износила је најпре 500, а. доцније 300, па 200 дуката, што су могле узимати само велике газде, Ово потсећа на сличну праксу у Немачкој и Аустрији отприлике у псто доба (ландшафти и др.). Газде, а и високи државни чиновници, узимали су новац од државе и давали га сељацима по 40, 60 и 120%. За кредитирање сељака постојале су «општинске касе», као и манастирске и црквене. Милош је наредио (1860) да .се овај новац, у сумама испод 1000 гроша, даје п без интабулације (хипотеке), на потпис јемца. Но и после ове реформе, ппак су се најмање користили кредитом земљорадници; више газде, претседници и кметови. Слично je било доцнијеиса окружним штедионицама (1871). Многобројне формалности и велики трошкови учинили су и овај кредит неприступачним за мале и средње сељаке, па и за сељаке j опште. Тек уредбом од 1858, кнез Милош је забранио чиновницима да се задужују и омогућио да узимају зајам и они земљорадницп који оу имали мало земље или у опште нису имали, ако еамо нађу добре жиранте. 1. Србија. Прва гтрава установа за пољопривредни кредит могла

је бити у Србији Управа Фондова, основана 1862. Њој су дати на руковање сви јавни фондови, као и пупилни и депозитни новци којима су дотле руковали судови. Али она је већ од почетка била осуђена да остане туђа сељацима: 1) била је без филијала у унутрашњости земље; 2) није ни хтела ни могла вршити контролу употребе кредита. Прва грешка хтела се ублажити стварањем окружних штедионица (1871), које су имале служити као филијале, али то јеслабо помогло; Управа Фондова никад није пољопривреди дала више од једне седмине својих кредита, па и то је све ишло већим поседницима, да и не

325

ПОЉОПРИВРЕДНИ КРЕДИТ