Agrarna politika

ног Савеза и 50.000 дин. сваке године из државне касе. (Ове суме нису биле велике: од 1898 до 1924, Главни Савез је примио свега 2 мнлиона из Класне Лутрије и 700.000 из Главне Државне Благајне.) 1

Поред Мплошевих наредаба, у Србији је предузето у току 19. века неколико мера, које су све ишле на то да спрече задужпвање сељака, а које.су постигле сасвим обрнут резултат. Трговачкп законпк од 1860 завео је оригиналну установу, које нема нпгде у свету: у цпљу да сачува сељака од зеленаша, одузео је сељаку способност да се може задужпти по мсници. Пре тога се покушало то исто органнчавањем камате на 12% (1837), прописом да дужник може заклетвом у дркви доказиватп да му је у облпгацпји'урачунат противзакони интерес (1859; ушшут крајем 1860). После тога се хтело то иото поотићи законом од 1870, којим се ограннчава отварање сеоских дућана, а 1873 допуњује се § 471 грађанског судског постзшка од 1865, те сада § 471, тачка 4,а предвиђа да се земљоделцу не може узети у попис п продати за дугове: «један плуг, једна кола, два врла или теглећа коња, мотика, секира, будак, коса и толико хране колико је за њега, породицу и стоку пбтребно до нове хране; поред тога, на сваку пореску главу, била она од данка ослсбођена или не, ако јој је само главно занимање земљоделство, живела она на селу илиу вароши, пет дана земље,.. рачунајући дан на 1600 кв. хвати, била земља чиста, под гором, воћем или винограДом, заједно са необратим плодом; исто тако и кућа са зградама и плацем до једног дана орања. Имаље ово не може ни сам земљоделац продати■ или ма којим начином отуђити.»

Мало које пптање је изазвало толику полемику као питање о окућју. Против њега су устали задругари, нарочито Мих. Аврамовић, замерајући му да је србијанског сељака удаљио од солидног новчаног тржишта и бацио га у руке сеоским и паланачким зеленашима. Ови су пристајалН да раде све оне незаконите и неморалне радње нема им броја! којима се изигравала одредба о окућју: час јесељак уступао тобоже повериоцу своју земљуузакуп, где сума закупнине претставља неплаћенидуг; час се с њим трампио за лошију земљу; илиму је предаваосвоје имање путем вансудског писменог «уступања»; или је зеленаша примао у задругу, па га после одељивао, дајући му комад земље; или би признао на суду да је захватио туђу, повериочеву земљу; или се уписивао за трговца да би могао продати своје имање. И т. д., и т. д.2 Услед овога, ризик зеленашев био је већи, па се он за то наплаћивао баснословним каматама. Сељак је у Србији могао -остати без кредита у сре-

1 М. Аврамовић, ibicl., стр. 56—83. —Др. Богдан Мчрковић, „Земљораднички кредит у Србији", Архив, 1910. I, 233 и 312, 11, 138—294. Ст. Кукла, Развитак кредитне организаци/е у Србији. Загреб, 3924, 2 Вид. друге примере: др. М. Недељковић, Заштита малог сеоског поседа, стр. 35 и даље; Београд, 1907.

327

ПОЉОПРИВРЕДНИ КРЕДИТ