Agrarna politika

да је камата стварно била већа. И ако су теориски сви зајмови морали бити земљораднички, чифчије до њих никад нису долазили, већ су служили само као заклон за аге и бегове. Употреба нпје контролисана, и зато је пољопривредна употреба била пзузетак. 1 После ослобођења (1912), Управа Фондова узела је на себе да ликвидира меоне касе, т. ј. наплати од свих дужника остатак дуга. Нашло се да су дужници бпли само великопоседницп чија имања су сада припала државп. Но ипак им је допуштено да их могу откупити по вредности која стоји у тапији, рачунајући 350 дин.једну лиру.

У Црној Гори, влада је од једног иностраног зајма одвојила 600.000 перпера за оснивање Хипотекарне Банке. Сељак је био слободан да се задужује, али земљиште није било ни катастрирано ни класирано. Све припреме за оснивање ове банке су најзад пропале, јер је цела сума отишла на другу страну. 2 После рата, Црна Гора је добила на Цетињу фнлиалу Држ. Хипотекарне Банке, али ова ради скоро искључиво са варошанима.

3. ЈЈтославпја. После рата, питање кредита се није поставило за обичне пољопривреднике све до почетка кризе 1925. Аграрне интересенте, нарочито колонисте, држава је снабдевала кредитом преко аграрних заједница.

Охрабрени добрим ценама, сељаци су куповали земљу за сву своју готовину, па су се и задуживали у томе циљу. Ннје било opraнизованог дугорочног кредита специално за пољопривреду, а Државна Хипотекарна Банка (стара Управа Фондова) давала је зајмове скоро искључиво министарствима, општинама и градским становницима, нарочито у Београду: сељацима су остајале једино приватне банке и зеленаши. Задуживали су се рђави сељаци, лакомислени и нерадни. Али су се задуживали још више, јер су лакше добијали добри земљорадници, вредни, предузимљивиинапредни:у Србији, да обнове свој пропали инвентар; у другим крајевима да купе бољи алат и бољу стоку, и да докупе земље. Кад су стале падати цене производима и земљи, нарочито после снажења динара од 1925, они су доведени до слома. Многи су морали само на камате плаћати внше него што би износила закупнина на исто имање; 800 и 1000 дин. по хектару годишње. А требало је поред тога плаћати порезе, прирезе, обрађивати земљу и живети. Дуг је пак остајао целцат. Многи су дуговали више него штр је вредело њихово целокупно имање.

1 М. Комрдинић, „Зират банка", Еконолшст, 1913, стр. 194 —200. 2 Н. Ђоновић, „Покушај за решење питања о земљорадничком кредиту у Црној Гори", Економист, 1913, стр. 249—250.

330

ЈАВНЕ МЕРЕ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ