Agrarna politika

ггослом занпмају» из српског трговачког законика (§ 77) од 1860. Ова србијанска оригинална устаповаје најразличитијетумачена од теоретичаратрговачког и меничног права, али су судови редовно сматралп да се менично обавезао сваки онај ко се је потписао као не-земљоделац, па ма он у ствари био «сељак који се ратарским нослом занима». Закон о ликвидацији мораторног стања (1920) хтео је да прекине са том праксом, и да сељаке-земљораднике изузме од одговарања по меницама, али његове одредбе нису биле примењене, а 1925 ова одредба је и укинута. Правници се нису слагали у томе да ли се појам сељака у погледу меничне неспособности има тумачити у ужем смислу (као у трговачком законику: сељак који се бави ратарством) пли у ширем смислу, као у § 471 ( земљоделац , становао он на селу или не). Старији правници (Ст. Вељковић, Сп. Радојчић, А. Ђорђевић, Ђ. Несторовић, М. Туцаковић) узимали су да су од меничне способности искључени само први.

Д-р Душан Суботић, претседник Касацпје, мисли да се ограничење односи на све сељаке и на све земљораднике, и да иеница потппсата од исткнитих сељака или земљорадника не важи као таква, ма под којим видом се они потписали. Ово ауторитативно мшпљење, изречено 1927, изазвало је буру и у правничким и у банкарским круговима. Дискусија је продужена још неко време, док није дошао менични закон од 19. децембра 1928, који је ступио на снагу годину дана доцније, и који у своме чл. 97 каже кратко и јасно: «У меничну обавезу може ступитп свако лице у колико се може уговором обавезати према прописима Грађанског или Трговачког Законика». Тиме је менкчна неспособност сељака у Србији прешла у историју и формално, као што је стварно већ одавно била нестала. Само од сада сељаци неће морати да изигравају закон, потписујући се као економи, трговци, кафеџије, шпекуланти, протоколи. шући фирму као такви, фалоификујући туђ потпис и т. дД

ОДЕЉАК 11. ПРОСВЕТА И КУЛТУРА

Што се више проучава пољопривредна економија, у њеној борби са приррдом, са кредитним и пијачним невољама, долази се до све јаснкјег закључка да је личност онога који води газдтство одпресудногзначајазањеговуспех. Зар јечудо онда што се каоједна од најглавнијихмераза очување и подизање сељачкогпородичноггаздинства —за које су сви облици борбе за опстанак још тежи него за

1 Видети: др. Д. Суботић, Сељак и његова пасивна менична способност. Београд, 1927. Супротно мишљење су заступали: Др. Вел. Мнтровић ( Архив, књ. 18, стр. 432), др. Драг. Аранђеловић ( Архив , књ. 31, стр. 305), др. Мил. Недељковић ( Економист, март 1927). Вид. имишљење др. Вел. Бајкића, Сељачки кредит, стр. 192, и Л. Таубера, Економист, јули-авг. 1926 и мај-јуни 1928.

335

ПРОСВЕТА И КУЛТУРА