Agrarna politika

и код нас, у Срему и Војводини. У Италији, постоје два облика: 1) задругари заједнички обрађују закугтљену земљу (affiltanza collettiva а conduzione unita), и 2) закупљена земља се дели међу чланове задруге који свој комад обрађују самостално (а. с. а conduzione divisa). У Румунији и код нас постоји само овај други облик. Први облик спада у произвођачко задругарство. Али и ове друге су задруге, јер правно је према сопственику земљишта обавезна само задруга, и зато што међу задругарима постоји непрестано материална обавеза и одговорност за исплату целе закугшине. Има их затворених и отворених, према томе да ли је број чланова ограничен кли не. По правилу су отворене само задуге са заједничком обрадолг, док је код других број члакова ограничен.

Овезадруге сунастале као реакдија наизванредно неповољну расподелу поседа у Италији п Румунији. Латифундије у Ломбардији, наСицплији, инарочпто у Емилији, као и у Старој Румунпји, нису експлоатисали сами сопствениди, већ су их давали великим закупцима, који су уступали мање парцеле у пазакуп, под много тежим условима, или су их сами водили помоћу најамних радника. Разумљиво је што су мали закупци и радницп дошли на идеју да сами закупе веће комплексе. Али то нпје пшло лако. Помогли су их клерикалци и социалисти. У Емилији је већ раније било социалистичких произвођачких задруга (cooperative di lavoro) за извођење мелиоративних, државних и других већих радова: сада су се претвориле у закупничке, пто са заједничком обрадом. У Румунији, њих су створали сељацп чијп посед није био довољан да запосли породицу. Омогућио ux је закон од 1903; до пуног расцвета су дошле после закона од 1909, који је прописао да се државна и општинска имања, у колпко се не експлоатишу у властитој режији, имају издаватп под закуп само арендаторским задругама: то је био један од плодова сељачког устанка од 1907. У Италији је, поред правог задружног закупа, постојала и задружна наполица (mezzadria): задруга даје само пола капитала нужног за куповпну семена, ђубрива ит. д.; другу половину даје сопственик земљишта. У Румунији налазимо само индивиалну обраду закупљене земље: али је централна контрола ашого строжија него у Италији. Друга разлика, која излази из прве: талијанске задруге су више пролетерске, док су румунске ситносељачке. Најзад, у Румунији се држава јако ангажовала у корист ових задруга; у Италији није, али зато су две јаке странке помагале покрет.

У обема земљама, успех је био знатан. Боље су успевале задруге са одвојеним газдовањем, него оне са заједничким; клерикалне боље иего социалистичке, јер су стојале у вези са кредитним задругама. Борбе између радника и капиталиста умањиле су се, не само на селу, већ и у градовима, јер је сада

395

ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ