Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗ И

101

току месеца јула и августа 1951 вршио истраживаньа у области Емилији у Северној Италији у вези са настанком и делатношћу поЈвопривредних радних задруга, које се овде јављају већ почетком XX века. Радови о којима je реч претстављају уствари резултат тих истраживања. Аутор правилно подвлачи да педесетогодшшьа делатност пољопривредних радних задруга у Емилији и њихови успеси премашују локални и регионални знача], тако да je и у практичном и у теоретском погледу корисно за наше читаоце да буду упознати са искуствима и радом тих задруга. Аутор je резултате својих истраживааа изнео у два посебна рада. У раду Разе иске пољопривредне радне задруге он говори о задругама у покрајини Равени, које су по својим успесима и орга.низационој чврстини достигла највећи домет, а у другом раду Пољопривредне радне задруге у Емилији уствари говори о задругама у покрајинама Ферари, Болоњи, Модени и Ређо Емилији, које заједно са Равеном чине већу облает у Северној Италији обично познатој под именом Емилија. Изгледа”да би било боље и прегледније да je цео материјал изложен у једном раду. У циљу што концизнијег и краћег излагања ми ћемо настојати да оба рада прикажемо упоредо. Прве пољопривредне радне задруге јављају се у покрајини Равени, и то већ од 1883. Први савез пољопривредних радних задруга основан je такође у Равени 1903. Овакве радне задруге польопривредни радници оснивали су да би лакше могли доћи до земље и до запослења, пошто je цело подручје Емилије аграрно јако пренасељено. Аутор нам даје преглед броја радних задруга по појединим покрајинама, наводећи истовремено и број задругара и површину земље коју поједине задруге обрађују, одвајајући притом земљу која je својина радних задруга од оне која je узета у закуп. Из ових података видимо да све задруге у области Емилије, осим донекле у покрајини Равени, имају на расположењу мало обрадиве земље, а врло много чланова, што доводи до тога да, и поред многих и сталних мелиорација и интензивног начина обраде земље, задругари само мали број дана у години могу бити запослени на задружном иманьу. Taj се број просечно креће од 50 —70, а негде и знатно мање ефективних радних дана годишње. То значи да су задругари, пошто иначе немају сопствене земље, принуђени да траже посао и на другој страни, и то претежно на имањима велепоседника. Проф. Мирковић у својим радовима приказу) е организациону структуру пољопривредних радних задруга, само je штета што ова питања није детаљније разрадио. Тако из ньегових излагања не видимо довольно јасно какве су функције синдикалног већа, какав je однос између тог већа и главке скупштине задругара, управног одбора и претседника задруге. Није довољно јасан ни однос између радних задруга и њихових задружних савеза. Шта бива у случају неслагања између њих? Ништа се не говори о томе да ли постоји неки заједнички задружни форум који би координирао рад свих пољопривредних радних задруга и њихових савеза у цело) области Емилији и у другим областима Италије, уколико таквих задруга евентуално има и у другим крајевима. Није довољно објашњен ни однос између месних уреда за запосленье радне снаге и радних задруга. Посебну пажњу посветио je аутор питаньу расподеле прихода међу члановима пољопривредних радних задруга. Све радне задруге