Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СВОЈИНА И ИМОВИНА

лективне својине, и обратно, у оквирима затворено-патријархалних друштава јављају ce заметци приватне својине (3).

Колективна својина обухвата много сложеније односе присвајања него приватна својина (4). И једна и друга имају у основи присвајање економских добара, производа рада, али док се приватна својина односи само на присвајање економских добара и садржи овлашћења само у погледу коришћења и располагања економским добрима, материјалним објектима, дотле колективна својина садржи у себи (у вези са присвајањем економских добара) и друга овлашћења ко ja бисмо данашњом појмовном апаратуром и термине логи] ом могли назвати јавноправном или политичким, али ко ja су у конкретним историским епохама значила нешто друго (иако с лично). У тим епохама и не постоји јединствени апстрактни појам својине већ су постојали конкретни односи присвајања који су имали посебне називе (5). Тако напр. у правима примитивних друштава, у ко-

(3) Наша данашња друштвена, социјалистичка својина такође je колективна. Али док траје прелазни период од капитализма ка комунизму, у социализму, она не може бити у целини колективна, већ садржи у себи, у виду права управљања као грађанског права, и грађанскоправно-својинске елементе. То мора тако да буде ако признајемо околност да код нас join у век важе робно-новчани односи, односно закон вредности, а ту околност морамо признати jep она објективно постоји, јер би њеним порицањем дошли до тако тешких последица, до такве перманентно економске кризе каква постоји у Совјетском савезу, Порицати из пролазних политичких обзира да je право управљања грађанско право (иако оно, због несрећног термина означава join и неке друге ствари), већ да je оно например неко „демократско“ право (као да остала права код нас нису демократска по свом извору и садржини) значи порицати да роба код нас има у суштини исти карактер као у свим епохама робно-новчане привреде, да су робноновчани односи нужно, објективно дати. То се у крајњој линији приближава идеалистичкој совјетској концепцији да законодавац све може, па чак и да се „послужи“ законом вредности, да га „искористи“ за своје тобож социјалистичке циљеве док му je „потребан“, да може закон вредности пуким декретима мењати и укидати.

(4) Маркс (Капитал, I, стр. 286 —7, Култура, 1947) описује један врло занимљив и типичан образац колективне својине индиског села средином прошлога века, као супротност приватној својини.

(5) Лавлеј у свом делу „Својина и гьени првобитни облици“, у коме даје врло драгоцене податке о колективној својини код разних народа (изашло 1872, а преведено 1899), тврди да се својина као појам касно појавила (на стр. 77 и сл. срп. превода), У ранијим периодима има у свим језицима много израза за присвајање конкретних економских добара, али израз „својина“ касно се јавља. То исто тврде за српско-хрватски језик и Мих. К. Јовановић у брошури „Својина и њен правни и социјално-политички знача]“, 1921, стр. 18 —19, као и Вл. Јокановић у члаику „Социјалистичка својина у ФНРЈ“ Архив, бр, 3/52, стр. 316, истичући да у Буковом Речнику не постоји израз својина или власништво, С друге стране знамо, да у народу постоји обиље израза за присвајање, И стари законици, например Хамурабијев, имају изразе за присвајање, поједине облике својине