Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

28

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

примитивним веровањем, одређено чврсто место. Уосталом појам личности, субјекта, и ствари, објекта, никако није био рашчишћен, као што смо на то већ указали. Када се искристалишу ти појмови, а у вези с њима и грађанскоправна својина, кристалишу се упоредо и грађанскоправни уговор и имовина. Ми нарочито истичемо грађанскоправни уговор, јер код тога уговора није битна само слободно изражена воља, као што су то мислили и мисле у већини буржоаски писци, нарочито ранији пандектисти-идеалисти, већ то да та воља буде каузална у том смислу што се она односи на неки економски ■ефекат. Код примитивних правних послова, за њихову важност (не и за мотив због кога се правки посао закључује) није битан економски ефекат, већ je битно да ли je обављен церемонијал, да ли су ■обавльене прописане радње и изговорене прописане речи. (Штавише, ту ни воља није морала бити „озбвдьна и слободна”, како то тражи буржоаска теорија, већ je могло и умоболно лице да обави ритуал ако je иначе по условима религије имало могућности да га обави). Развој ка грађанскоправном уговору ишао je, дакле, у два правца: да уговор постане консенсуалан, слободан од церемонијала и формализма уопште, и да буде каузалан у горњем смислу. Јер сам Слободан споразум равноправних странака постоји као правый инструмент и у другим гранама, например у породичном праву (закльучегье брака) и у међународнојавном праву (уговори међу државама). Али у грађанском праву битно je то да се уговором обави акт правног промета, да се оствари неки економски ефекат.

Taj економски ефекат назива се и имовински ефекат. То у основи није неправилно, јер економски ефекат добија у грађанском праву нарочито својство, постаје имовински и самим тим и нешто квалитативно више, нешто ново. A тај појам „имовински” укључује у себи могућност слободне циркулације робе, односно у грађанском праву ствари, на основу слободног споразума између равноправних еубјеката, произвођача и ималаца робе. Све те характеристике можемо у суштини збирним називом означити као имовина, односно свести их на један основни феномен, на присвајање прометке вредности. Зато je имовина, с једне стране, спона између економије и права, категорија кроз коју су најјасније повезане ове две области друштвеног живота, а с друге стране, категорија кроз коју се најјасније јавља грађанско право као најнепосреднија надградња еконоыике. Зато je имовина најкарактеристичнија установа грађанског права.

На крају морамо рећи: ако типичном правном систему робноновчане привреде, у грађанском праву либералног капитализма, jaсно разликујемо својину и имовину, то јасно и оштро разликовање почиње да бледи у праву финансиског капитала, у државном капитализму, као и у нашем социјалистичком праву. Оно неће сасвим избледети док постоји робна размена и грађанско право. Ипак се