Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

32

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

официелно и на лица која тужбом нису обухваћена кад постоји основана сумгьа да би неко од њих могао бити отац дечији. Међутим, има судова који стоје на становишту да се може утврђивати очинство само у односу на она лица која су у тужби наведена или накладно тужена.

Koje je од ова два гледишта исправно? У овој ствари треба се чувати уошптавања, треба правити разлику према томе ко подноси тужбу. Није истоветан случај кад мајка и старалац као законски заступници подижу тужбу у име малолетног детета, и случај кад то чини дете по навршеном пунолетству.

У првом случају треба дозволити да суд по службеној дужности прошири поступак и на лица ко ja нису у тужби наведена, ако то захтева интерес детета и ако постоји основана сумња да би неко од њих могао бити отац дечији. У прилог тога гледишта говоре ови разлози. Основни закон о односима родитеља и деце усваја, додуше, у чл. 25 акузаторско начело да поступак за утврђивање очинства отпочиње по тужби овлашћених лица а не по службеној дужности. Законодавац није овим усвојио круто правило без изузетка и отступања. У чл. 26 отступљено je заиста од овог начела. То јасно произилази из текста који гласи; „Кад се по тужби ради утврђивања очинства детета рођеног ван брака појави сумња ко je од аише лица отац детета, суд ће спровести поступак против свих тих лица ради установљења ко je од њих отац детета”. Ово отступание ни je учињено случајно, нити се ту ради о граматички незгодно израженој мисли. Ово отступанье je учињено свесно, законодавац je овде одмерио речи и јасно изразио мисао да суд треба да официелно прошири поступак и одлуку и на лица ко ja у тужби нису наведена, ако се установи да су имала односе са мајком детињом. Суд не би, додуше, могао покренути поступак за истраживање очинства по службеној дужности, али може проширити поступак по службеној дужности кад je већ поступак стављен у покрет од стране овлашћених лица. Дакле, овде су комбинована два начела, начело акузаторско са начелом официелног проширења поступка. Ово je комбиновагье учињено у цшьу што боље заштите интереса детета. Ево зашто. Ванбрачна мајка док врши право једино je овлашћена да покрене поступак за утврђивање очинства детета. То практично значи да од ње зависи xohe ли уопште и против кога ће подићи тужбу у време малолетства дечијег, дакле, у време када je детету најпотребније да се утврди ко му je отац како би тако могло остваривати права која му закон према родитељимг- признаје. Ванбрачие мајке, међутим, нерадо подижу тужбу против више лица, јер би то било на уштрб њихова угледа и доброг гласа, значило би да оне јавно признају свој разблудан и разуздан живот.