Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

■УТВРЂИВАЊЕ ОЧИНСТВА

33

Кад би ce усвојило чисто акузаторско начело, значило би да мајка бира кога he од својих саложника тужити суду и означити оцем. Улога би се суда сводила уствари на то да утврди да ли je то тужено лице отац детињи или није. Суд у таквој прилици не би могао да утврђује материјалну истину у правом смислу, да утврђује ко je заиста природни отац. Интерес детета био би на тај начин осетно запоставльен. Усвајање оваквог тумачења не би било у складу са нашим позитивним правом које ставльа интерес детета у први ред. То начело заштите деце провлачи се као црвена нит, као мисао водиља кроз цело наше позитивно право. Та мисао коју je законодавац поставио у Уставу доследно je спроведена кроз савезне законе и законе народних република.

Без обзира на своје брачно или ванбрачно порекло, деца су под заштитом државе. Судови, јавни тужиоци, старательски органи и други државни органи дужни су по службеној дужности пазити на заштиту деце и њихових интереса. Штавише друштвене организације и установе, па и грађани дужни су да у том послу буду од помоћи државним органима и да им скрену пажну на мере које би требало предузети за заштиту деце. У прилог тога довольно je навести ово неколико законских прописа: по чл. 68 Закона о браку суд je дужан одлучити о чувашу и васпитану деце по разводу брака њихових родитеља онако како то захтевају интереси дечији; по чл. 21 Закона о усвојењу усвојење може престати кад се утврди да то захтевају оправдани интереси малолетног усвојеника; по чл. 15, 38 и 19 Закона о односима родитеља и деце може се ограничити и изгубити родительско право ако се не врши у интересу детета; по чл. 31, 32, 33 Закона о старательству органу старательства пружаће помоћ државни органи, друштвене организације и грађани да би се што боље заштитили интереси детета; по чл. 10 ст. 2 Закона о Јавном тужиоштву јавни тужилац може поднети тужбу „кад у поступку учествује странка која се налази под нарочитом заштитом државе”. Према томе, и тумачење и мишљење да чл. 26 Закона о односима родительа и деце комбинује начело акузаторско и начело официелног проширења поступка потпуно je у складу са оном миели водильом нашег позитивног права о стављању детета под заштиту државе.

Овакво тумачење може довести до извесних тешкоћа. На тај се начин омогућује одуговлачење поступка и избијање јавних скандала. Догађају се стварно случајеви да тужени у току поступка истакне да je ванбрачна мајка имала одноее join са извесним лицима, а ова опет са своје стране наведу још и друге особе са којим je она имала одноее. Ствар се тако заплиће и компликује. Поставльа се питање да ли суд у оваквој прилици треба да прошири поступай на сва означена лица или не. Одговор на ово питање може се извести из чл. 26 Закона о односима родительа и деце. У смислу

Анали Правног факултета у Београду 3