Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
34
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
тога прописа суд бп могао проширити поступай; само на она лица за ко ja постоји сумња да би неко од њих могао бити отац детињи. Та сумња мора бити основана, треба да чињенице и околности говоре да je то лице са ванбрачном мајком могло имати односе у критично време зачећа детињег (4).
Ово официелно проширење поступка не би се могло применити у случају кад дете по навршеном пунолетству подиже тужбу за утврђивање очинства (5). Овде поступак покреће пунолетно лице које не стоји под нарочитом заштитом државе. За разлику од малолетника пунолетна лица су способна да сама штите и оцењују своје интересе. У оваквој прилици суд ће проширити поступак само на она лица која je тужилац у тужби навео или накнадно тужио. Ту je суд дужан придржавати се акузаторског начела и не може официелно проширити поступак на она лица за која постоји основана сумња, за које чињенице и околности говоре да би неко од њих могао бити отац детињи.
У пракси се појавило питање да ли суд може наставити започети поступак о утврђивању очинства ако тужилац повуче и одустане од тужбе. И овде треба правити разлику ко повлачи тужбу. Да ли тужбу повлачи мајка и старалац као законски заступници малолетног детета или пак дете по навршеном пунолетству. Ни je редак с луча j да ванбрачне мајке у току поступка повуку тужбу. Судови тада обично обустављају поступак. Сматрам да то није увек правилно. Ванбрачној мајци не може се дозволити да 6уде исюьучив господар спора по питањима ове врсте јер она не подиже тужбу у своје лично име већ у име детета као његов законски заступник. Не може се дозволити да она својом вољом обустави започети поступак. Ванбрачна мајка обично одустаје од тужбе због околности које je притискују. Она то чини или из бојазни да се не извргне руглу због разузданог живота, или пак из страха од кога љубавника, или у споразуму са којим од љубавника. Такав одустанак иде махом на штету детета. Суд би био дужан у оваквој прилици да предузме мере за заштиту интереса детета, а нарочито у случају кад постоји сумња да je неко од тужених отац детшьи. То се може постићи на два начина: 1) тражењем од органа старатељства да детету постави нарочитог стараоца који ће наставити започети поступак и штитити у спору интерес ванбрачног детета.; 2) настављањем поступка по службеној дужности. Први начин био би у складу са основним начелима грађанског поступка и са чл. 47 Основног Закона о старатељству. Други начин могао би се донекле бранити од-
(4) Врховни суд ФНРЈ у своме распису од 10. VI. 1950 стоји на истом гледишту. Народни правник, Београд 1950, бр. 3 —4, 168; Збирка одлука врховних судова, Београд 1952, бр. 242, 243, 244.
(5) Супротно мишљење заступа Dr Rudolf Sajović, Tožbe о ugotavljanju nezakonskega očetovstva, Ljudski pravnik, VII, 10 —12, 262.