Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УТВРЪИВАНэЕ ОЧИНСТВА

редбом чл. 26 Основног закона о односима родитеља и деце, по коме суд под извесним условима може протегнути поступак и на она лица која у тужби нису наведена. Кад суд може проширити поступак и на лица која нису тужена, он из истих разлога може официелно наставити поступак који je већ једном стављен у покрет.

Ово не би важило за случај кад ванбрачно дете по навршеном пунолетству повуче подигнуту тужбу. Тада би суд био дужан да обустави поступак, пошто je тужбу подигло лице које више не стоји под нарочитом заштитом државе и које у оваквој прилици може да оцењује своје интересе. Ту се, дакле, треба држати начела да поступак почиње по тужби и да се прекида повлачењем тужбе.

Свакако je најтеже питање како утврдити ко je отац детета кад je мајка имала односе са више људи. Ова тешкоћа изазвала je у упоредном праву три разна решења; 1) не дозвољава се истраживање очинства кад je мајка имала односе са више лица (exceptio plurium), 2) сва лица која су имала односе са мајком детињом у критично време зачећа осуђују се да солидарно издржавају дете, 3) оглашује се један од тужених оцем детињим.

Прво решење не води рачуна о интересима мајке и детета и даје могућност изигравању. Несавесни отац може наћи пријатеља или плаћеника који пред судом изјаве да су и они имали односе са ванбрачном мајком. Суд на основу чињенице што више људи изјављује да су имали односе са мајком обуставља поступак. На тај начин се ванбрачна мајка излаже руглу, срамоти и трошковима. Ускраћује joj се да утврђује ко je отац који би заједно са њом издржавао дете и водио о гьему бригу и старање. Такво решење усвојено je у француском, швајцарском и немачком праву (6).

Друго решење осигурава, додуше, материјалне интересе детета, али га истовремено излаже потсмеху да има не једног него више очева. Оно je незгодно и због тога што се налаже дужност издржавања и онима који не би могли да буду оглашени за оца када би се поступак спровео до краја и утврдила материјална истина. Овакво решење усвојено je у праву Данске и Норвешке, а било je једно време на снази и у праву старе Црне Горе (7). Такво je решење било предложено и у чл. 28 пројекта Закона о односима родитеља и деце.

По трећем решењу суд je дужан по тужби овлашћених лица, ,а у смислу начела материјалне истине, утврдити природног оца. За

(6) Француски Г. 3., § 340; Швајцарски Г. 3., g 315; Немачки Г. 3. g 1717.

(7) Heinrich Lehmann, Familienrecht, 251. Наредба Врховног суда у Цетињу од 11. IX. 1884 прописује у тачци IV след ehe о горе наведеном пи■тању: „Кад више људи са 3 едком женом учини блудство, и она затрудни, дужни су сви заједно плаћати издржавање дјетету до 12 година, а тада •од имаћа свију саставити за очинство дјетета 130 талијера“. Зборник зак. yi нар. за Црну Гору, 1910, 140.