Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
36
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
оца се оглашава онај за кога чињенице и околности то говоре. Премда ово решење у довољној мери заштићује интересе детета и мајке, оно, међутим, доводи до тешкоћа у доказивагьу и истраживагьу очинства. По нашем праву које усваја ово треће решење потребно je утврдити приликом истраживања очинства ове три чшьенице: 1) време зачећа, 2) лица која су имала са ванбрачном мајком односе за време зачећа и 3) ко je од тих лица отац детигьи.
Време зачећа не може се утврдити непосредним доказима. И данас се та ствар утврђује на основу претпоставке да je отац детета онај човек који je имао односе са мајком детињом у критичном периоду зачећа. На основу претпоставке о најкраћој и најдужој трудноћи утврђује се размак времена, период у коме пада зачеће. Taj период износи 120 дана и иде од 180 до 300 дана пре рођења дечијег (8).
Међутим, и чињеница ко je имао односе са мајком детињом утврђује се обично посредним путем. То се може утврдити и закључити на основу извесних околности као саживљења и понашања као муж и жена. Довольно je доказати да се ванбрачна мајка за дуже или краће време саживела са извесним лицем, па да се претпостави да je оно са њом имало односе.
Најтеже je свакако установити чињеницу ко je од тих људи који су имали односе са мајком природни отац.
Решавање оваквих спорова врло je сложено, захтева брижљиво испитивање и постелено рашчишћавање ствари, У првом реду треба искључити оне за које се докаже да нису имали или нису могли имати односе са ванбрачном мајком у критично време зачећа, које пада, како je речено, између 180-ог и 300-ог дана пре рођења детињег. На тај ће начин бити искључени и ослобођени они туженици за које се утврди да нису могли имати односе са ванбрачном мајком за то време или због болести или због неспособности или због отсуства.
То елиминисање у многим случајевима не доводи до решеша спора. И поред тога може остати више саложника за које чињ»ни-
(8) Врховни суд БиХ сматра да основни закон о односима родитеља и деце не усваја пресумпцију ванб. оца на основу полног општења. То своје становиште суд образлаже овако; „По многим грађ. законициыа вреди законска пресумпција, да je тужени ванб. отац детета, ако се докаже да je с матером детета у време зачећа имао сполни однос, тј. да je од задњег сполног сношаја прошло најмање 180 дана (дакле не 210 дана) а не више од 300 дана (О.Г.З., швајцарскп, немачкп грађ. законик). Наш закон не предвиђа такве пресумпцнје.“ (Збирка одл. Врх судова, бр. 238). Ово тврђеше Врх. суда није сасвим основано. Закон нзрично предвиђа претпоставку о најдужој трудноћи од 300 дана, али не предвиђа претпоставку о најкраћој трудноћи. И ту би се можда могло поставити питање да ли претпоставка о најкраћој трудноћи треба да износи 180 дана или 210 дана.