Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
38
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
У многим случајевима вештачегье анализом крви не доводи до коначног решења спора. Питање ко je отац детета остаје често пута и даље спорно и нерешено. Суд у оваквој прилици треба да утврди материјалну истину и да од више саложника огласи за оца онога за кога чигьенице и околности највероватније говоре да je природни отац.
Koje би чигьенице и околности могле послужити у ту сврху? Ту би могле послужити, например, следеће чигьенице и околности: 1) фактичко саживљење ванбрачне мајке са извесним човеком за цело време трајања критичног периода зачећа, 2) развијеност детета, 3) сличност детета са једним од саложника, 4) признагье једног од саложника и 5) исказ ванбрачне мајке.
Такве би чигьенице некад саме за себе а некад у сплету са другим околностима могле довести суд до уверегьа да je извесни саложник отац детигьи. До таквог уверегьа у првом реду могла би да доведе чињеница што je ванбрачна мајка живела у фактичној трајној заједници са извесним саложником за цело време трајања критичног периода зачећа. На основу тога може се претпоставити да je тај саложник и отац детигьи, уколико не успе да обори ту претпоставку доказом о својој неспособности и доказом на основу анализе крви.
Некад и развијеност детета може послужити као чигьеница при утврђивању очинства. То нарочито вреди за случај кад je ванбрачна мајка имала односе са једним саложником у почетку критичног периода зачећа а са другим при крају тог периода. Ако развијеност детета говори да je оно на време рођено, да je ношено девет месеци, да није кедоношче, онда he та чигьеница говорити за то да дете потиче од оног који je живео са ванбрачном мајком на почетку критичног периода зачећа (И).
Даље и сличност једног саложника и детета може послужити као чигьеница при утврђивању очинства. То може послужити нарочито у случају ако саложници припадају разним расама, например, један белој а други црној раси. Ако je дете црне боје или мелез, онда je највероватније да je црнац отац детета. Taj се пример наводи у страној правној кгьижевности. У нашим приликама такви се примерк вероватно неће догађати. Међутим, доказ по сличности може се применити и у другим приликама. Познато je да се извесне особине и знакови наслеђују. И према томе, ако дете има упадльиво сличне особине са једним од саложника, могло би
(11) Dr. Bertold Eisner, Porodično pravo, Zagreb 1950, 182, вели: ~да степей развијености дјетета у вријеме рођења оправдава закључак, да je дијете већ било зачето кад je тужени почео са његовом мајком сполни однос“. Ту су чињеницу узимали у обзир и аустриски судови већ одавно при решавању оваквих спорова. Н. Krasnopolski, österreichisches Familienrecht, Wien 1911, 269.