Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
39
УТВРЂИВАЊЕ ОЧИНСТВА
се претпоставити да je тај саложник отац детињи. Код нас има судова који ову чињеницу узимају у обзир при решавању питања о утврђивању очинства ванбрачног детета (12). Такву појаву наилазимо и у страној судској пракси.
Како решити случај кад један од саложника пред судом призна да je отац детета. Да ли то признање веже суд или je суд Слободан да то признање оцењује као и друге доказе. Другим речима, да ли признање очинства учињено у току поступка има исти значај као и признанье учињено у смислу чл. 24. Раније je било речи да признање очинства у смислу наведеног прописа важи под условом да je учињено пред матичарем, у јавној исправи или у тестаменту и да се ванбрачна мајка са тим сагласила. Ово признање не треба мешати са оним које се учини пред судом у току расправе. То су две различите ствари, два различита појма, за која у извесним правима постоје и посебни правки изрази (13). Признање које би jeдан од саложника учинио пред судом не веже суд и не сматра се као потпун доказ. Суд je и овде, а у смислу начела материјалне истине, дужан да то признање слободно оцењује и одлучује по своме уверењу. На овај начин се могу избећи случајеви да буде оглашен оцем онај саложник који je извршио признање у договору са другим саложницима, а у цшьу да се прикрије истина и оштете интереси детета.
По неким законодавствима исказ мајке сматра се као потпун доказ о очинству на основу начела „virgin! creditur” (14). Ово начело je чисто формалистично и може довести до злоупотреба. По нашем праву исказ мајке се цени у вези са другим околностима и чињеницама, и суд према стеченом уверењу доноси одлуку о очинству.
У овој осетљивој и сложеној ствари некад je тешко стећи уверење ко je од више саложника природни отац, јер чињенице и околности подједнако говоре за сваког од њих. Суд, свакако, не може огласити све саложнике за очеве, то наше право не дозвольава. Шта радити у таквом случају. По том питању код нас су
(12) Тако у реферату уз закључак Врховног суда ФНРЈ од 11. IV. 1949, где се истиче потреба да се донесе обавезно тумаченье чл. 26 Зак. о односима род, и деце пише: „Ради тачније дискриминациие користити она доказна средства која пружа наука, као што je зрелост новорођенчета с обзиром на утврђено време сношаја појединих туженика са мајком затим својство крви детета и презумптивних очева, као и наслеђени телесни бшьези . . .”.
(13) Тако, например, француско право има два израза за ова два по)ма; l’aveu, la reconnaissance.
(14) По норвешком закону од 1315 сматраће се оцем она) човек за кога мајка пред органом старательства изјави да je отац детињи, ако тај човек у року од четири месеца не подигне тужбу код суда за оспоравање очинства, И у старом француском праву исказ мајке сматрао се као доказ о очинству детета. Colin- Gapitant- Morandiére, Cours élémentaire de droit civil français, Paris 1947, I, 382.