Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

40

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се јавила два мишљења. По једном мишљењу, чл. 26 треба разумели тако да суд не мора донети одлуку о очинству ако му je тешко да стекне уверење који je саложник отац детињи. У таквом случају све сапожнике треба ослободити тужбе (15).

По другом мишљењу, при решавању оваквих случајева треба се држати подједнако начела матери јалне истине и начела интереса детиних (16). Треба комбиновати ова два начела и огласили оцем онога који ће, с обзиром на своје подобности и способности, најбоље служили заштити интереса детета.

Koje мишљење би требало усвојити? Мислим да би усвајане првога мишљења доводило до незгодних решена. На тај би се начин ослобађали саложници на штету детета и мајке само због тога шло суд у конкретној ситуацији не може да се определи кога ће огласити оцем. То би истовремено ишло против начела материјалне истине, jep je свакако један од сапожника отац детини и треба према томе неког огласити оцем. Ова ствар се не би могла расправите искључиво применом начела процесног права. Овде треба усвојити предлог застушьен у другом мишљењу и огласити оцем онога сапожника који ће најбоље одговарати интересима детета и који ће те интересе најбоље штитити.

Усвајање таквог решена није, уосталом, у супротности са чл. 26 Закона о односима родитеља и деце, ни са духом нашег позитивног права које интересе деце ставља у први ред. Може се приговорили да се на тај начин ствара могућност да се огласи оцем онај који у ствари то није. Те се грешке могу догодити и онда кад се утврђује очинство само по начелу материјалне истине. И тада се може десити да оцем буде оглашен онај који то уствари није. При утврђивану очинства не може се постићи највећи степей истине, извесност, него само маньа или већа вероватност, jep очинство се углавном утврђује на основу претпоставака и посредник доказа.

Какве су последице утврђивана очинства? Правоснажном пресудом утврђује се ко je природни отац. Та пресуда има патернитетски, а не само алиментациони характер. Деле се сматра као рођени син или кћи онога који je оглашен оцем. То лице има иста права и дужности према томе детету као и према својој рођеној деци (чл. 26 Устава ФНРЈ и чл. 3 Закона о односима родитеља и деце). Међутим, Закон о личним именима прави извесну разлику између ванбрачне деце чије je очинство утврђено признанем и оне чије je очинство утврђено судском одлуком. По чл. 5 тога закона

(15) Dr. Milko Gaber, Pravdni spori za ugotovitev nezakonskoga očetostva, Ljudski pravnik, Ljubljana 1949, 6 —7, 243. Позива се н на одлуку Врховног суда у Љубљанп од 29. IV. 1949.

(16) Dr. В. Zlatarlć, Sporovi radi utvrdivanja ill osporavanja očinstva i dokaz pretragom krvl, Naša zakonitost, Zagreb 1948, 79.