Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

С друге стране, он овој теорији замера да се показује као сувише уска тиме што се ограничава на одговор на питаше како суд треба да поступа кад му се поново поднесе на одлучивање конкретно нравно питање које je већ једном одлучено. Правоснажна пресуда не тине се само суда, него и странака. Оне су дужне подесити своје понашанье према њој. Утолико се може говорити о њеном дејству и на материјалноправне односе (стр. 404). Н. не полемише само са теоретичарима. Он на неким местима напада и становиште немачког Врховног суда. Тако, по питању ограничевьа ревизије. Врховни суд узима у својој пракси да je он као ревизиони суд дужан само да испита да ли одређени догађај или понашање, само за себе, без обзира на околности конкретног случаја, мора увек или не може никад да чини значајан разлог (за развод брака, за отказ уговора и сл.). У свему осталом, питање значајног разлога лежи у области чињеница и као такво не може бити предмет ревизије. Н., међутим, сматра да у области чиньеница лежи само догађај или понашање као такво, док je питанье да ли у њему треба видети значајан разлог једно правно питање на које се не може одговорити док се не уђе у околности појединог случаја (стр. 495). На другом месту, Н. анализира праксу Врховног суда по којој се признаје право на накнаду штете странци која извршује пресуду до које je њен парнични противник дошао свесно и противправно. Писац ову праксу критикује. Он сматра да онај ко због извршеньа једне правоснажне пресуде захтева од противника накнаду штете, мора пре свега да истакне ньену нетачност, а таквом тврђењу противи се њена правка снага. Н. ипак не одбацује могућност накнаде штете у оваквом случају него узима да судији треба у сваком поједином случају оставите да одлучи да ли ће се држати принципа да пресуда треба одиста да утврђује шта je право, или принципа да пресуда треба да буде коначна реч државе којом се успоставља правки мир. Поред тога, ова тужба за накнаду штете треба у односу према тужби за обнову поступка да има супсидијарни карактер. Оно на чему писац највише замера Врховном суду поводом овакве праксе, то je образложење. Он не прима аргумент да се у оваквом случају ради о томе да je основно правило о дужности накнаде штете „фундаментални принцип који захтева већу правку важност, него формални принцип правоснажности”. За H. je обавезна снага пресуде један принцип од највећег принципијелног и политичког значаја. По гьему, овде се не ради толико о томе да се отклоне последице непоштене радње, колико о томе да се реши несклад између садржаја правоснажне пресуде и стања које захтева објективно право (стр. 524). Најзад, треба указати на то да писац на више места упућује критику законским прописима. Тиме он несумњиво отступа од уобичајеног начина на који се пишу уџбеници. Поменућемо само оно што нам изгледа најзначајније. Ту, пре свега, спада критика упућена подели првостепене надлежности између среских и окружних судова. Н. каже да се у Немачкој све више шири мисао да се ове две врсте првостепених грађанских судова треба да стопе у један суд (стр. 86). Он, даље, указује на потребу да одредбе о повраћају у пређашње стање не буду сувише строге (стр. 248). Писац je противник обавезног поступка поравнања који претходи парничном поступку пред среским судовима (стр. 312). Одредбе о промени парничних странака су недовољне. Оне не задовољавају ни по начину на који ово питање решавају. Н. покушана да нађе задовољавајуће решење у установи преиначења тужбе у субјективном сми-