Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лина исти. Промена појединих чињеница у оквиру истог догађаја не утиче на идентитет основа ни у случају над за собом повлачи промену његове грађанскоправне квалификације (напр., прво се ради о куповини и продаји, а после о неоснованом обогаћењу). Суд je дужан да са сваког могућег грађанскоправног становишта испита да ли правка последица коју je тужилац означио у тужбеном предлогу проистиче из животног догађаја, онако како je он утврђен у резултату доказног поступка (стр. 160 —165). Са оваквим схватањем H. се не само одваја од теорије индивидуализирања, него и у теорију супстанцирања уноси једну знача јну корекцију. Битан* аргумент за CEoje схватање он налази у правнополитичком захтеву да подлогу судског одлучивања чине животни догађаји а не правке конструкције и појмови. Процесноправна начела писац посматра првенствено са становишта могућности њиховог остварења и њихове практичне вредности. За начело усмености, он каже да се оно у пракси показало као неизводљиво (стр. 189). Поводом захтева да се расправна максима приликом прве реформе напусти, Н. признаје да она са логичном нужношћу не проистиче из поступка, али да ипак треба да се задржи, јер доноси брзо решење спора (стр. 195). Уосталом, строгост овог начела ублажена je правом суда да поставља питања (стр, 193) и његовим правом да и без предлога странака изводи све доказе осим саслушања сведока (стр. 194). Супротно Голдшмиту, Н. сматра да су странке у савременом поступку дужне да судији олакшају изналажење онога што je у датом случају право (стр. 201). Из овога проистиче и забрана злоупотребе процесних права (стр. 204) и принцип дужности казивања истине. Повреду овог принципа Н, не схвата апсолутно. По њему, странка поступа противно дужности казивања истине само кад обмањује суд на штету противника (стр. 206). Супротно цивилистичкој теорији, писац узима да материјално-правни успех приговора пребијања не може да наступи, ако он процесноправно остане без дејства (напр., зато што je тужба одбијена као недопуштена стр. 266). Свој посебан став има Н. и у питању правке природе процесног поравнања. Он je, по Н., процесна радња у погледу на процесна дејства и форму која je прописана за гьегово закључење. Али, истовремено, поверење je и материјалноправни посао који производи одговарајућа дејства, а не утиче само на поступав или на одлуку, како то чине чисте процесне радње (стр. 272 и 273). Код проблема терета тврђења и доказивања, Н. усваја последње резултате немачке науке. Он се ту држи старог правила: Ако се једна чињеница у спору не помене, или ако остане недоказана, онда спор губи она страна која je по правилу о подели терета тврђен>а и доказивања била дужна да ту чињеницу изнесе или докаже. Та правила припадају материјалном праву (стр, 319 и 320). Н., дакле, као и други немачки процесуалисти, узима да у немачком праву постоји и субјективни и објективни терет доказивања и да je овај други условљен оним првим. Примећујемо да се може поставити питание да ли терет доказивања у субјективном смислу може у једном поступку постојати упоредо са началом дужности казивања истине. (Постојање субјективног терета доказивања у аустриском праву пориче Poliak, System, стр. 656 —657). H. je рекао своју реч и у познатом спору између процесноправне и материјалноправне теорије правоснажности. Он се слаже са првом да je пресуда по својој суштини увек деклараторан акт.