Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗ!!

231

мачке расправе из подручја финансија и политичке економије, нарочито из теорије новца, не наводим, сматрајући их познатим. Књига садржи 20 расправа, подељених на 9 поглавља. Нека су поглавља замишљена као заметак самосталних књига те су од општег интереса, док je неколико у тешњој вези са перуанским финансијама и новчарством, али опет и у њима обрађује питања од општег значаја a занимљива и за нас, jep je и Перу у последњем тренутку остварио стабилизацију новца 1930 те дошао убрзо у сличне тешкоће као Југославија 1931. Актуелност књиге произлази например из осмог поглавл>а са насловом „Будућност финансија и могућност финансирања једног Tpeher рата“. Као присталица етичког правда у политичкој економији те стваралац „логичке теорије новца“, Мол сматра у књизи о новцу, обрађеној у 1 поглављу Суштина новца, као новац покретну ствар, издату од јавне организације (или централне банке), исковану или означену са сврхом да служи као опште средство плаћања. Тиме његова дефиниција обухвата и лоши, дегенерисани новац, али од доброг новца тражи joui да се не само замењује у датой тренутку за употребна добра, него да претставља или барем јемчи одржавање одређене вредности. Вредност новца зависи углавном од субјективних процена публике те ће се одржати док се по мишљењу и процени публике, нарочито купаца и продавалаца, одржава нада да ће последњи ималац новца постићи директну или индиректну „сатисфакцију“, найме у облику новчане материје саме или заменой за добра или услуге од вредности. Од пресудне je, дакле, важности конечна вредност новца, дакле „конверзија“ или „стварна сатисфакција“. На овај начин његова теорија о новцу склона je измиреньу две главке супротне теорије о новцу, металистичке и номиналистичке. У данашњим приликама не тражи увођење златне валуте, поготово са златом у оптицају, jep за то нису испуњени услови слободна међународна трговина без државне интервенције у привреди те додаје да je данас немогуће пророковати хоће ли се икада такво стање остварити. Beh у овој књизи наводи потребу за златом нарочито у међународној трговини као средства за регулисање новчаног оптицаја и кредита. Искључењем злата отпада средство • скала за утврђивање количине новчаног оптицаја и кредита, jep практично нема оваквих средстава за регулисање количине платежних средстава „у хармонији са здравим и идеалним потраживањем привреде“. Стога одбацује као скале индексе цена, количину есконтираних меница у емисионој банци, њену есконтну стопу, количину издатих благајничких бонова, обим производње и обим запосленьа. Злату, дакле, приписује задатак регулатора количине новчаног оптицаја и кредита, иако за папирни новац нема конвертибилитета. После расправе о ситном новцу одбацује биметализам и сребрну валуту, самовласне (арбитрарне) девалвације (типа Енглеске 1931, САД 1933) као непоштене, осуђује девизну контролу као знак неке слабости новчаног система која увек прикрива неку новчану депрецијацију те упркос својој строгости ипак не дозвољава увек доследно спровођење; даље одбацује „дегенерисани“ папирни новац. приписујући његову депрецијацију не некој привременој неизједначености платног биланса која се може отстранити разним мерама, него претежно фискалној инфлацији којом држава приграбљује у облику разних зајмова и папирног новца све већи део народног дохотка а у тежим случајевима и народне имовине. Мол још одбацује „рад“ као замену новца, док о новцу у социјалистичкој држави мисли да би оваква држава могла бити и без