Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

17

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ДРЖАВИНЕ

средстава, не улазећи у доказивање пуног прав-ног основа на основно средство, тим пре што државина, док се супротно не докаже, претпоставља и правим основ за државину. У следећој пресуди joui he се јасније видети државинско-тужбени карактер спора о основном средству. Тужилац „Овчар Баша“, грађевинско предузеће у Овчар Бањи, тужи фабрику цемента у Беочину ради повраћаја једног багера. Тужилац je био узео у закуп тај багер од једног другог грађевинског предузећа, чије он основно средство сачињава, па je дао на привремену употребу Управи за производњу грађевинског материјала. Али поменута Управа није вратила закупцу багер већ га je, неовлашћено, пренела на тужиоца као основно средство. Окружна арбитража у Београду својом одлуком бр. 8193/53 обавезала je, сасвим правилно, туженога да багер врати тужиоцу. У овом случају тужилац никако није правни титулар основног средства, али као закупац он je шегов држалац. Затим тужилац уопште није у непосредном правном односу с туженим, jep je багер дао Управи а не тужиоцу, али пошто се багер налазио код туженога он се сматра легитимисаиим за државинску тужбу. Друго je питанье да ли je потребно да се и пред арбитражом конституише нарочита сумаран поступак по државинским тужбама, као што je то случај пред редовним судовима, a који би поступак био различит од поступка по споровима у којима се расправља и право на основно средство, или ,да то остане нека врста публицијанске тужбе у којој се расправља и питање фактичког, државинског односа заједно с правним питањем. Установа наше арбитраже joui je млада, у многим проблемима она join тражи пут, а природа права управљања такође je још спорна, још се оспорава y теорији њен стварноправни карактер. Тим je интересантније и управо служи као одлучан аргуменат за решење тога теориског питаша околност што je наша арбитража такорећи емпириским путем потврдила стварноправни карактер тога права и тиме и могућност ньегове државине, као и могућност државине евентуалних других стварних права која деривирају из права управљања. Ово становиште изрекла je арбитража на још јаснији начин у својој одлуци бр. 1252/53 којом je потврдила могућност стицања права управљања и одржајем. А чим се признаје одржај признаје се и државина. У том спору тужилац, градски одбор ССРН у Винковцима, тражи повраћај линотип-машине за слатање од туженог штампарског предузећа „Пламен“ у Сл. Броду. Тужени je приговорио да je та машина била предата шеговом правном претходнику 1945, и да су je и он и ньегови правни претходници држали до 1953, кад je тужба и била поднета. Републичка арбитража у Загребу одбила je тужбу тврдећи да je машина одржајем постала основно средство туженога. Главна арбитража додуше поништила je ту одлуку јер није било рашчишћено питање основа стицања и питање савесябсти туженога, али je изрекла да je у начелу могућестећи одржајем основно средство.