Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

227

зну још није био издржао, изрекао укупну казну затвора у трајагьу од три године. Суд je нашао да се окривљени налази у поврату, па му je то узео као отежавајућу околност приликом одмеравања казне. Врховни суд народне републике приликом решаваньа по жалби укинуо je ову пресуду у њеном осуђујућем делу и вратио предмет на нову одлуку. У разлозима пресуде Врховни суд je поред погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне квалификације дела констатовао и следеће: „Приликом одлучивања о казни за кривична дела из изреке пресуде под I и 11, Окружни суд je оптуженом као отежавајућу околност узео поврат, с обзиром да je казну по правоснажној пресуди Среског суда у Винковцима К-481/49 од 23 јануара 1950 делимично издржао, а после тога, а пре истека рока од пет година, извршио кривична дела из побијане пресуде. Окружни суд je време од 28 маја 1949 до 24 септембра 1949, проведено у притвору а урачунато у издржану казну по поменутој пресуди бр. К-481/49, сматрао као делимично издржану казну. Међутим, по схваташу Врховног суда за постојање поврата као делимично издржану казну треба сматрати само казну коју je оптужени после правоснажно изречене пресуде делом издржао, a чије je даље издржавање престало услед амнестије, помиловања или условног отпуста, ако je време трајања условног отпуста истекло. Према томе у конкретном случају Окружни суд није могао узети да je оптужени у поврату и да му то узме као отежавајућу околност.“ (Пресуда Врховног суда HP Србије Кж —1112/51 од 16 новембра 1951.) За постојање поврата наш Кривични законик захтева да je учинилац казну изречену за раније учињено кривично дело у целини или делимично издржао. Овај захтев указује на то да Кривични законик усваја ону концепцију поврата према којој се узима да повећана Друштвена опасност учиниоца повратника долази у првом реду зато што раније изречена и у целини или делимично издржана казна није на њега довољно поправно деловала. Ово je разумљиво када се има у виду да je сврха казне у првом реду поправление учиниоца, да je и њено одмеравање и спровођење њеног извршења прилагођено што потпунијем оствареньу овог задатка, па ако и поред свега тога она код извесног учиниоца није постигла свој цијв, што он доказује поновним извршењем кривичног дела онда je несумњиво да се ова околност мора узети у обзир као отежавајућа приликом одмеравања казне за ново учињено кривично дело, те да се овог пута строжијом казной покуша да постигне оно што ранијом казной код односног учиниоца није било остварено. Законик у првом реду захтева да раније изречена казна буде у потпуности издржана, jep се тек у том случају може поуздано процењивати да ли je код односног учиниоца казна постигла своју