Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

229

нарочито се он има у виду у току извршења казне које je нарочито подешено и прилагођено што потпунијем остварењу поправљања учиниоца. С обзиром на то јасно je затттто се као опаснији сматра онај учинилац на кога већ издржана казна није имала поправно дејство. Међутим, притвор није казна већ једна процесуална мера обезбеђеша правилног спровођења кривичног поступка. Притвор нема за сврху поправљање учиниоца, што je задатак казне, већ има за циљ да обезбеди присуство окривљенога, да омогући извршење казне и евентуално спречи учиниоца да учини ново кривично дело или на неки начин омете истрагу. Из изложенога je јасно да се притвор и издржана казна не могу изједначавати када се процењују услови за постојање поврата, иако Кривични законик прописује да се притвор урачунава у издржану казну. Урачунавање притвора у издржану казну Кривични законик прописује зато што разлози правичности захтевају да се лицу ко je je било у притвору дакле, фактички било лишено слободе у вези са кривичним делом за које се осуђује призна ово време као издржана казна, јер би у супротном уствари било кажњено вше него што му je то суд одмерио. Стога je и разумљиво да се изједначавање притвора и издржане казне може прихватит само у овом смислу, док се ни у ком случају не могу изједначавати са гледишта поправног деловања на учиниоца кривичног дела. А како je раније издржана казна од значаја за постојање поврата баш са овог гледишта, то се не може узети да постоји поврат у таквим ситуацијама кад учинилац ранију казну као такву уопште није издржавао, као што je то било у горе описаном случају. Мирослав Ђ. Ћорђевић