Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Што се тиче методе, Гурвич категорички одбацује непосредну индуктивну опсервацију. Иако истиче да je „јако еволуирао“ и да напушта методе као што су феноменолошка инверзија или редукција, он je, по речима Кивилијеа, толико прожег феноменолошким схватањима и Шелеровом мипиьу да му je немогуће да их се икад. потпуно ослободи. Он he се убудуће ослањати само на „хиперемпиризам“ и „сиррелативизам” до крајности дотераних и зачињених социолошким „плуридимензионализмом“ који одбацује сваку идеју хијерархије. Поставља ce питање на какво се „искуство“ односи овај „хиперемпиризам“, јер се не односи ни на научно искуство, ни чак на „емпиричко“ посматрање конкретних социолошких чињеница. И овде je реч о „доживљеном искуству“ у смислу Шелера чија je морална типологија инспирисала и Гурвичево учење о „облицима друштвености“, које je фон Визе с правом назвао „филозофијом личних заменица“. Гурвичева социологија слаже се са феноменологијом и у томе што се не труди да утврди ни узрочне законе, ни законе еволуције, ни функционалне законе, већ само вишемакье апстрактну типологију. Типова има три врсте: 1° микросоциолошки типови или облици друштвености, 2° типови групп, који су већ конкретнији и 3° типови глобалних друштава, који су најконкретнији и најближи историском постојању, док се прве две врсте типова, упозорава Гурвич, не смеју транспоновати у историске фазе развоја. Кад ови типови нису изведени из историје, морамо закључити да су то чисти, идеални, ванвременски облици, „више интуитивно запажени него логички изведени“ (ф. Визе). Кивилије закључује да су појмови Гурвичеве социологије префабриковани, готови оквири који нису извучени из чињеница већ у које ce силом трпају чишенице. Као што je фон Визе добро приметио, човек се губи у збрци Гурвичевих ~вертикал них и хоризонталних планова, инфра- и супраструктуре, спратова, нивоа, одморишта на степеништу, типова, облика, кроз шуму символа, знакова и сигнала“, а збрка je још увећана тиме што он меша друштвене процесс и формације, функционисање и структуру. Кивилије оштро критикује Гурвцчев типолошки плурализам jep се његова произвольна, вештачка конструкција јасно види кад се примени на чињенице. Тако би се у области права дошло, на основу различитих и многобројних критерија, до невероватног броја од 2.430 врста права „разног степена интензитета и ефикасности.“ Ни у погледу економских чиньеница Гурвичева типологија не даје боље резултате. Његова дефинипија друштвене класе je непотпуна, и поред све своје сложености, jep не садржи елемент „економске функције“. Међутим, то je њена основна карактеристика, jep из улоге и положаја у хијерархији функција производње проистичу сва друга њена обележја. Према томе, његов појам класе je без стварне садржине. У глави VI („Друга опасност Закључак“), аутор са задовољством бележи велики број радова савремене француске социологије који je посвећен конкретним проблемима друштвене стварности. Али овде ce крије друга опасност. Извесне анкете, вршене под непосредним утицајем америчких примера, показују само гомилање материјала не пружајући често никакве закључке. Међутим, јасно je да акумулација сирових података никад није чинила неку науку. Ипак, то не значи да je аутор начелно против анкета. Он само поставља захтев да се једино упоредном методом, коју je већ Диркем сматрао „изванредним инструментом социолошке методе“; могјг из тих података извући резултати који имају извесну општост.

ПРИКАЗИ

23Т