Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

238

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Затим, аутор join једном истине опасност одвајања теорије од експерименталне праксе, формалне и априористичке социологије -од конкретног испитивања друштвене стварности. Диркемовској школи мора се признати бар то да никад није раздвајала опште идеје од конкретног испитивагьа које се ослањало на историју, етнографију и статистику. Они нису порицали могућност „ошпте социо логи je“, али им се чинило да она треба да буде круна њихових испитивања а не полазна тачка. Beh 1927 Мос je упозоравао на „изоловање социологије од других друштвених наука“ и њено претварање у филозофску дисциплину која се искључиво бави сасвим општим феноменима друштвеног живота. И многи друти социолози указивали су на ту опасност. Аутор завршава своја излагања констатацијом да насупрот извесним социолозима који под утицајем једне погрешне филозофије конструишу на апстрактан начин теорију друштвених односа одвојену од свих позитивних и конкретних истаживања посебних друштзених наука, велики број специјалиста тих наука уноси у своја истраживавьа специфично социолошко гледиште (например етнолог Claude Lévi-Strauss, историчари Henri Berr, Fernand Braudel и .Louis Gernet, географи Max. Sorre и Roger Dion, романиста Henri Lévy-Bruhl и др.). Тако су, например, студије правне етнологије, историје права итд. отвориле пут идеји о битно друштвеним изворима права и учиниле да се најзад схвати да се ~ни правни односи ни политички облици не могу разумети из себе самих“ и независно од свог социолошког контекста. Стога, закључује аутор, треба наставити традицију француске социологи! е и схватити да нема социологов без података историје, етнографије, статистике и конкретна опсервације. Садржина Кивилијеове књиге излолсена je мало подробније не само стога што она, мислимо, то заслужује по свом предмету, већ и стога што она расправља о проблемима који су и код нас у последнее време предмет живе дискусије. Кивилије, и у овом делу, у основи наставља линију диркемовпке школе, успешно избегавајући њене претераности и спретно je допуњујући и коригујући резултатима посебних друштвених наука и других социолошких праваца. Нарочито je приметан утицај марксизма, што je и разумљиво код аутора који je још у свом Уводу у социологщу покушао синтезу диркемовске социологије и марксизма. НЬегова енергична критика априористичких и чисто појмовних конструкција у социологији сасвим je прихватљива. Ако он у својој полемици против покушаја уношења у социологију свега оног што би претстављало њено враћаше на ранију фазу чисте спекулације и значило напуштање конкретног проучавања друштвене стварности, заузме понекад и претерано оштар став, ипак то не доводи у питање оправданост основног смера његове критике. Али, усредсређујући своју пажњу на негативно покушаје савремене француске социологије, Кивилије само узгред помин>е постојање социолошких радова на научно исправним основама. Зато нисмо добили потпун преглед савремене француске социологије какав смо имали, пре двадесетак година, у књизи проф. С. Буглеа Bilan de la Sociologie française contemporaine. Затим, Кивилије не прави разлику између Дилтејевог учен>а о интуитивном „појимању“ („Verstehen“) и Веберове тзв. „verstehende“ социологије која себи ставља у задатак да узрочно објасни ток и дејство друштвеног делованьа. Кад говори о Веберовој интерпретацији односа између протестантске етике и „духа“ капитализма, Кивилије као да губи из вида да Вебер тај однос није схватио једнострано (узрок последица) већ