Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

242

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Политички живот Турске од II светског рата je необично интересантан, Све до 1945 у Ататурковој републици владао je једнопартиски систем. Отада политичке странке нагло ыичу; 1945— једна 1946 четрнаест, 1947—две, 1948— пет, 1949— једна, 1950—четири, 1951 зедна и 19э2 две. Макако да je број странака велики, постоје само четири знача јни je легалне странке, од којих су до другомајских избора 19Э4 две биле основне. После тих избора сва се власт налази у рукама Демократске странке која у Скушптини има 500 од 535 посланика (91,58%), захваљујући изборном закону који je донела Републиканска странна, a који je подешен тако да обезбеђује огромну већину странци која добије релативну већину по вилајетима. Писац није теориски обрадио начин постанка странака у Турској од 1945, тј. у време вишепартиског система у Турској. Од 1945, странке у Турској настајале су на два начина; формирањем странке мимо тадашње једине Републиканске странке и депањем ове странке. Све снажгије странке (данаипьа Републиканска, Демократска, Милет-партија) настале су цепатьем раније Републиканске странке или даљим издвајашем од њеног отцепљеног дела, док су странке формиране независно од ње безначајне (изузев, донекле, до 2 маја 1954, Сељачке странке). Писац све странке дели на: хомогене и нехомогене (18 —20), легалне и илегалне (20), националне и интернационалне (20 —27)’. Да странна има одређену идеологију и да за њом стоје одређена класа писац види само у случају комуниста. За остале странке као да ово не важи. Отуда писац ни за раније ни за садаипье странке у Турској не даје класне карактеристике. Овакав став није ништа ново. По класичној буржоаској норми све се странке деле на политичке и класне (например сел>ачка, радничка). Међутим, и при површном посматрашу лако je запазити да тзв. политичке некласне странке су такође класне, буржоаске или још чешће ситнобуржоаске, које око себе сакупљају и друге класне елементе, пошто су владајуће или се као супарничке боре за власт. Можда су у дананпье време класно најхомогеније тзв. сељачке странке, које око себе окупљају сеоску буржоазију (кулаке) и ситну буржоазију (средњаке). Писац уопште наступа са великим закашњењем у начину посматрања, не водећи рачуна о тако занимљивим појавама које показује савремени политички живот у Турској баш по питању класног карактерисања тих тзв. политичких странака. Можда се нигде тако јасно не осећа разлика између буржоаске и ситнобуржоаске странке као у случају данашње турске Демократске и Републиканске странке. Као теориска обрада питања о политичким странкама, увод je сувише застарео, без разумевања савременог развоја који толико новога уноси и у теорију о политичким странкама. Писац не води рачуна о условима економског, друштвеног и политичког живота и не сматра да су партије класна ствар. Отуда и поред тежње да се дб једна теориска база, све остаје и даље без основа, висећи у простору богате емпирике стварности. Писац не oceha да у епоси владавине буржоазије постоје различите етапе које доносе нове моменте и у карактеристици грађанских странака. Да писац зна, или боље рећи, да прима основне ставове о узлазном и силазном империјалистичком стадију капитализма, о државном капитализму као систему у фази дегенерације капитализма силазне фазе, он би у класификацији странака додао нове аспекте. У дананпье време много je значајнија подела грађанских странака према томе: а) да ли иду ка државном капитализму (странке са ситном буржоазијом као доминантним слојем; у Енглеској лабуристи, у САД демократа, у Турској републиканци); б) или се боре против гьега