Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

243

(обично странке са буржоазијом или великопоседницкма као доминантним слојем; у Енглеској торијевци, у САД републиканци, у Турској демократией); в) или иду ка фашизму, коме прибегавају буржоазија а нарочито ситнобуржоаска класа пред снажним, иако недовољно револуционарним покретом угњетених радних ' слојева. Писац уопште не помиње шире народне покрете. Од I светског рата нарочито у неразвијеним или мање развијеним земљама . умеете странака у класичном облику појављују се покрети који често у себи носе и коалицију разних странака са истом општом политичком платформой, или у себи имају стварно само једну страйку (нар. фронтови, ослободилачки социјалистички покрети и негативно: фашизам, фалангйзам и слични покрети који сличним формама настоје да се боре против прогресивних покрета). Народних покрета има и код Турака. Странка кемализма, Републикажска партија, била je дуго времена прави народни покрет, имајући за језгро антиимперијалистички настројену ситну буржоазију. Донекле у вези са овим je и питање о странкама које садрже у себи више класних елемената. Сасвим класно чисте странке скоро нема, но свака партија ипак има један класни елемент који доминира и даје характер странци. Има странака где je тај неосновни класни елемент бројан. Комунистичке партије данас никако нису само радничке, иако радници претстављају најјаче, иако не увек и најбројније језгро; и програм ових странака јесте борба за социјализам, а то није само ствар радника. За данаппьу Турску веома je занимлшв случај Демократске странке, чија je класна основа јасно буржоаска, али за коју су на изборима од 2 маја 1954 гласили и већина сељаштва, иако постоји Сељачка партија дотле не сасвим без знача ja, и већина радника, штавише и делови ситне буржоазије, иако je њена типична странка била Републиканска страйка која je опет, по неким позицијама, везала за себе и делове сельаштва. Борећи се за економски просперитет, против државног капитализма који радне масе изједначују са владавином Републиканске странке која je омогућавала просперитет само државним чиновнипима и војсци, дајући пуне слободе буржоазији села и града и ограничена слободе другим слојевима који ове раније нису имали, а уз све то користећи обилно америчку помоћ и стране кредите, демократска владавина добија шири, наткласни привид. Ова књига мора интересовати наше историчаре и правке историчаре већ зато што су делови наше земљ.е* улазили у састав Отоманске царевине у време кад се формирају прве странке у империји и кад људи с тих наших територија учествују у политичкој борби у Даревини. Но, писац je нажалост много потценио националне покрете за време султана, те им je поклонио заиста минимално простора. Писац у Македонији види бугарску акцију (87 —8) или join и деловаше Грка, a Србију и Црну Гору помиње у вези са албанским питањем (393 —6); зна за борбу врховиста и централиста и став главиих бугарских странака, али ћемо Македонце или бар македонске Словене узалуд тражити. Перед свих недостатака ове опсежне юьиге, она je бесумгье од велике користи и треба je препоручити.

Б. Храбак