Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

215

Међутим, y једној пресуди Врховног суда HP Србије стоји између осталих мотива због којих одбија једну жалбу на пресуду окружног суда и ово; . Раскиду утовора због оштећеша преко половине нема места, пошто су правка правила, ко ja су раније нажила у супротности са садашњим схватањима да се уговор има сматрати ништавним само ако je уговор склошьен под притиском или у заблуди, тј. у отсуству слободне и одређене воље сауговорача.“ (Пресуда од 27 маја 1953, Гз. Није нужно задржавати се на тврђењу да се по садашшим схватањима имају сматрати ништавим само уговори склошьени под притиском или у заблуди. Има очигледно и других узрока ништавости у нашем праву. Пресуди вероватно и није био цил> да то негира, иако то излази из усвојене редакције. Можда се хтело рећи, под утидајем правила Хрватског и Аустриског законика, да се о оштећењу води рачуна само ако je оштећени уговорник био у заблуди о вредностима узајамних престација. То je, уосталом, доктрина и Француског грађанског законика. Али све то, ма како било, није важно за наше главно питање, ко je je решено у самом почетку образложења, према кома „раскиду утовора због оштећења преко половине нема места.“ Кад би се остало при пракси започетој овом пресудом то би значило потпуно напуштање принципа раскида утовора због оштећења преко половине, те се ни један уговор не би могао раскинути из тог узрока. Овај обрт не изгледа основан. Напротив, данас код нас има више разлога него у раније време да овај принцип остане у нашем правном систему. Он треба да добије још већи значај и да му се да већи домашај. У принципу раскида двостраних уговора због оштећења преко половине долази до изражаја идеја о потреби једнакости престација, о њиховој еквивалентноста у тим уговорима. Постојаше велике несразмере између узајамних престација противно je самој идеји ових уговора. Оштећење преко половине значи да je једна страна извукла из уговора претерану корист на рачун друге стране; оно чини уговор неггравичним и оправдана допуштање другој страни да уговор, ако- хоће, раскине због тога. Како би се уосталом могло објаснити да се принцип који потиче из социјалистичког начина гледања на односе међу људима, и који je имао места у многим индивидуалистичким правима, да се тај принцип брише из социјалистичког права? Дакле, не само да овај принцип не треба напуштати, него му треба дати у нашем праву join више места него што га je раније имао. У том правду, потпуно супротном ономе којим нас упућује наведена пресуда, требало би правити одговарајуће измене у овој материји и отступали од ранијих правила. 3. Једно од тих правила тиче се могућности одрицагьа од права на раскид. Према прописима ранијег Српског грађанског законика стране уговорнице, као што смо у почетку потсетили, могле