Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

216

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

су се још у самом уговору одрећи права да траже раскид уговора ако би се доцније показало да je једна страна оштећена преко половине (§ 560). Правило о раскиду уговора због оштећења преко половине имало je дакле само диспозитиван карактер (в. и Хрватски и Аустриски грађански законик, § 935). Практично, то je имало за последицу да су се у скоро свима знатнијим уговорима стране уговорнице одрицале унапред од права да траже раскид уговора због оштећења преко половине. Одрицање од права да се тражи раскид уговора због оштећења преко половине било je постало стилска клаузула. Тиме je једно правило, чија je сврха била да оситура колику-толику сразмеру између давања уговорника у двостраним уговорима, било лишено своје садржине, и неправични уговори били су обезбеђени од захтева оштећене стране да буду раскинути. Та пракса продужава се и данас, и у уговорима, нарочито у уговорима о продаји и размени некретнина, та се клаузула редовно среће. Колико je познато, код нас се њена пуноважност не ставл>а у питање. Међутим, само један мали осврт на упоредно право показује нам колико je ово правило у нескладу са нашим данашњим правом. Тако, Француски грађански законик, који je иначе сав прожег принципом слободе утоварања и претставља триумф индивидуализма у законодавству, има у овом питању супротну доктрину. То je утолико више интересантно што овај законик не познаје једая оппгги принцип раскидања двостраних уговора због прекомерног оштећења, већ дозвољава раскид уговора из тог узрока само у неким изузетним случајевима. Један од тих случајева je и случај продаје некретнина. Раскид таквог уговора може тражити продавад кад je уговорена цена нижа од пет седмина вредности продате некретнине. Купац не може тражити раскид уговора никада, ма колико да су његове обвезе несразмерно веће од продавчевих. Од права да тражи раскид уговора због прекомерног оштећегьа продавац се не може одрећи уговором о продаји. Он се не може одрећи тог права ни посредно, ако би у уговору изјавио да поклагьа купцу вишак вредности. Продавац, каже чл. 1674 Француског грађанског законика, „има право да тражи раскид продаје чак и ако се у уговору изрично одрекао могућности да тражи овај раскид и ако je изјавио да поклагьа вишак вредности“. То значи да су по француском праву такве одредбе у уговорима о продаји ништаве. У ограниченом обиму, у коме дозвољава раскидање уговора због прекомерног оштећеша, Француски грађански законик ставио je ово правило ван домашаја воље странака, и уврстио га у принудно право. То je био сигуран начин да се спречи изигравање идеја које су довеле до овлашћеша продавца да тражи раскид уговора о продаји због прекомерног оштећења и да се осигура эаштита оштећеног. Доктрина Француског грађанског законика очигледно одговара више основи правила о раскиду уговора због оштећеша преко по-