Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

354

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

временима и местима.“ Међутим, правда претставља само *едан регулятор друштвене хармоније, историски насталу друштвену вредност; право треба на њој да се заснива и да je остварује, али она je као таква релативан појам, „апстрактан оквир“ који зависи од датог друштва. Стога правда није циљ права које као нормативна дисциплина нужно укључује у себи појам цшьа. У истраживању циља права Рубије одбацује етатистичка и индивидуалистичка схватања која као највиши цшь права поставЈвају државу односно појединца, и тражи компромис између државног ауторитета и индивидуалне слободе. Он усваја основну мисао Колера и Оријуа о односу права и цивилизадије и сам прави синтезу Оријуовог схватања двоструког друштвеног циља, сматрајући да оба могу да буду обухваћена у отит ем појму цивилизације. Из тога даље закључује да je данас цшь права „допринос развитку цивилизације“, која претставља последњу историски формирану вредност коју право треба да остварује ради обезбеђеша друнгтвене хармоније. Ово би се конкретно постигло комбинованом примеком принципа комутативне и дистрибутивно правде у друштвеним односима. Ако je либералистички режим угрози, као што je то случај са појавом бројног пролетаријата и класне борбе, држава, као заштитник општедруштвених интереса, мора оправдано да уведе извесне мере субординације. Рубије сматра да je до неспоразума у одређивању дефиниције права долазило услед тога што поједине школе издвајају само једну од вредности које право остварује. Тако формалистичка школа узима само правку сигурност, идеалистичка правду, реалистична друштвени прогрес. Он сматра да својом теоријом права уклаша овај неспоразум, обухватајући право комплексно, тј. све три вредности које су се кроз историју формирале и чије остварење путем права омогућује друштвену хармонију. Идеја друштвене хармоније и брига за њено очување основна je мисао теорије Пола Рубијеа. Он, као и велика већина буржоаских правника руковођених идејом солидарности, тиме уствари захвата само једну страну правног проблема. Неоспорно je да право остваРУЈе друштвену хармонију, али Рубије не увиђа да je ова, правом створена, претежно у интересу једног дела друштва, тј. владајуће класе. Но и поред тога он je јасно увидео да се данас као право може сматрати само оно правило чија je примена обезбеђена принудном силом јавног ауторитета државе као најјаче политичке силе у друштву. Рубије допушта да држава има монопол друштвене принуде и да je право стварно оно што држава признаје као такво без обзира на начин његовог постанка, и правилно схвата санкцију као конститутиван елеменат у праву, те свим овим показује да прихвата позитивистичко гледиште. Међутим, видели смо да се он не зауставља на томе да појам права окарактерише само његовом специјалном формом него и једном нарочитом садржином и циљем. И тако, док je у испитивању спољњег аспекта права прихватио позитивистичко становиште, при иопитивашу његовог основа, односно садржине и циља, прелази у облает идеалистичких схватања. И уместо да основ права види у класном интересу, он право везује за метафизички појам правде коју према Аристотелу схвата као комутативну и дистрибутивну. Рубије je под утицајем Ле Фира како у погледу учења о постојању специјалног чула којима људи долазе до појма правичног, тако и у схватању нужности постојања једне правничке елите која ће најбоље умети да формулише појам правде онако како у датом тренутку постоји у. свести маса. Што се тиче доприноса развитку цивилизације, у чему Руби je вида цшь права, он греши, jep као што знамо цшь права je нетто сасвим друго. Но он би био у праву утолико што правна правила