Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

358

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

читаоцем се открива мноштво ауторових мисли, додуше често недовољно јасно изражених и само наговештених, тако да се стиче утисак да би за оно што je писац хтео рећи био потребаы простор обимне књиге. У овом приказу су само најважније изнете. Није тешко запазити —• с гледишта наше борбе против тенденција бирократизма и теоретских достигнућа - ко je би се од пишчевих идеја могле прихватити, a којима би се могле ставити примедбе (например мисао о методу и путевима уклањања бирократизма), али за то, нажалост, овом приликом нема могућности.

Стеван Врачар

Tax Institute: THE LIMITS OF TAXABLE CAPACITY. Princeton. 1953, 182 pp. Амерички институт за проучавање пореских питања посветио je своје заседање из 1953 године дискусији граница националне пореске способности. Проблем није нимало нов за науку о капиталистичким јавним финансијама. У низу ранијих дела додиривано je питање докле се у опорезивашу може ићи а да тиме не буду угрожене било основе на којима почива друштвено-економска структура, било њена будућа способност да да je пореске приходе, са често изражаваним гледиштем да укупно пореско оптерећење од 15% националног дохотка претставл>а максимум који се под нормалним околностима никако не би смео прекорачити (Бастејбл)., Али ако проблем није нов, он je данас свакако актуелнији него у било којој ранијој фази економског развоја, —■ актуелнији него пре двадесетпет година када га je Џосиа Стемп подвргао најбрижљивијем испитивању, одбијајући да да категоричан одговор који би важно за све земље и за све околности (Ј. Stemp: Wealth and Taxable Capaciti, 1930), Актуелност проблема потиче отуда што je дугорочна тенденција повећања државних функција имала за последицу не само нову потврду класичног закона апсолутног пораста државних расхода, већ je такође дошло и до изразитог повећања пореских прихода у односу на националну производну способност. Од почетка овог века до 1950 учешће пореског оптерећења у расподели националног дохотка порасло je у Француској од 16,2 на 30%, у Шведској од 5,9 на 14,3%, у Канади од 3,9 на 18,7%., у Аустралији од 4,3 на 16,3%, у Новом Зеланду од 7,8 на 27,3%, у Сједињеним Државама од 7,5 на 29,2%, а у Великој Британији од 9,9 на 40,1% (A. S. Bloch: The Relation of Tax Policy to Economic Growth, ibid. стр. 174). Реакција на овакав притисак пореског система на приватно поседоване економске изворе морала се пре свега јавити код приватног капитала чим су прошле изванредне ратне и непосредно послератне околности. У Сједињеним Државама она je дошла до изражаја у захтевима да се уставним путем одреди максимум пореског оптерећења од 25%, који би се односио не само на укупно национално опорезивање, већ и на опорезивање индивидуалног дохотка. Дискусија организована од стране Института, мада није непосредан резултат ових практично-политичких захтева, одражава општу најновију тенденцију приватног капитализма да доведе до смањења дрнсавних расхода. Она обилује уобичајеним аргументима о негативном дејству високог пореског оптерећења на акумулацију приватног капитала, уз истовремено упадљиво отсуство било какве анализе последица које би драстична редукција државне потрошгье имала по процес целокупне друтптвене репродукције, па према томе и по процес новог формираша приватног капитала.