Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

359

Граница националне пореске способности капиталистичке привреде са јаким државним сектором може се посматрати са две тачке гледишта. Прво, може се тврдити да je она достигнута тек онда кад укупна акумулација капитала приватног и државног, узетих заједно почне да опада и кад се ово опадаше има приписати искључиво или првенствено високом пореском оптерећењу које je пропраћено непродуктивном државном потрошњом. Друго, може ce изоловано посматрати приватни сектор, у ком случају није више релевантна стопа економског прогреса националне прмвреде као ■целине, већ напредак приватног сектора који се налази под јаким пореским притиском, Овако посматрана, национална способност да издржи пореско оптерећење je много нижа; чак и ако се узму у обзир „индуциране“ приватне инвестиције под дејством државне потрошње, релативна стагнација приватног сектора изгледа неизбежна. Дискусија Института, са једним изузетком, има у виду овај последши критеријум; због тога она пре осветљава ефекте савременог пореског система на приватнокапиталистичке стимулуое него _ што анализира максимум пореског оптерећења који без смањења опште стопе- економског прогреса може да издрже „мешовита“ привреда под разним алтернативама државне потрошше. Уколико je вођена у овако суженом оквиру, дискусија није дала ни много оригиналних идеја ни, емпириског материјала на основу кога би се модло дефинитно закључити да садашња висина опорезиваша претставља конницу за акумулацију приватног капитала. Разуме се, смањеде финансиских средстава расположивих за акумулацију неминовно наступа при сваком опорезивању, те г није тешко доказати да he то смањење бити утолико значајније уколико je оптерећеше дохотка у вищдм класама теже. Али проблем није у томе већ у доказивашу да постојећа висина и структура опорезиваша кочи реалну акумулацију и оног дела капитала,. који je остао неопорезован, ликвидирајући стимулус за упушташе у нове ризике. Ово, међутим, није било могуће доказати. Високо опорезиваше капиталистичког дохотка, а нарочито рколност да je оно двоструко (најпре као дохотка акционерских друштава, а затим као дохотка од расподељених дивиденди) утиче у правцу смашеша понуде на тржишту капитала, jep се велики део профита задржава у предузећима у сврху дал,ег директног пласираша. Ово свакако смашује. флуидност у креташу капитала између разних сфера производше, али бар досад нема знакова да je доводило до имобилизације нерасподељених профита и тиме до редукције укупног сцабдеваша капиталом. Негативна дејства изгледају несумшиво утврђена само код пореза на наслеђе. Америчка стопа од 77% на износе преко 10 милиона долара довела je до рпсежног ствараша фондација крје су ослобрђене пареза. Ово je с једне . стране имало за резултат одвлачеше капитала од ризичног пласираша, а с друге стране je ликвидирало свако фискално дејство пореза кад год, je до ствараша фондација дошло, те je ефективна пореска. стопа била једнака нули. У случајевима . маших наслеђа стопе су још увек довољно високе да изискују масовну ликвидацију предузећа како би се пореска обавеза могла измйрити (I. de Vegh: Limits of Taxable Capacity with Respect to Death Taxation, ibid. стр. 78). Та ликвидација ce често спроводи продајом предузећа мамутским акционарским друтптвима; и утолико порез на наслеђе није само метод делимичне експропријације у корист државе, већ исто тако и средство за централизацију капитала. Најинетересантнији и иајамбициознији прилог дискусији je студија познатог аустралиског економисте Колина Кларка о инфлацији као граници пореског оптерећења (Colin Clark: Long-run